Будилица

У цик зоре, сунчев зрак
голица ми снене очи.
Ушуња се танан лак
чим сунце над градом скочи.

Трепнем и погледом лутам,
шаренило оком гутам,
постељину пипкам меку,
мазим цветић, меду, зеку.

Млатнем звечку да зазвечи,
чачнем лутку да закмечи,
шутнем ћебе које дречи,
ћушнем кловна што се бечи.

Па се преврнем на бок
ко да висок спремам скок
па на стомак тад полако
да одигнем главу лако.

Осмотрим све око себе,
Сви спавају као бебе,
Хрчу и мама и тата
Иза одшкринутих врата.

Е баш нећу да зајецам
да их раном зором штрецам.
Нек’ спавају мирно они
док будилник не зазвони.

Стрпљења ја пуно имам;
нећу поспане да цимам,
али ми се мало плаче
кад закрчи ми стомаче.

Мљацкам, тихо ишчекујем
да се млеку обрадујем
и таман у том тренутку,
ето маме у мом кутку.

Очи ми се срећно сјаје
док ми мама млекце даје
данас, сутра, прекосутра…
са освитом сваког јутра.