Васпиталица

Каже мама: “Џаба знања
ако мањка васпитања.
Васпитање беба стиче
чим почне да речи сриче.“

“Родитеље имитира
у учењу свих манира
те је свако дете мало
савршено огледало.“
А правила нису многа
и нису уопште строга.
Ту су да чинио не би
другом што не желиш себи.

Не мозгам ја до детаља
шта не ваља, а шта ваља.
Такво ми је стабло родно;
пристојна сам ја природно.

Сви у крају добро знају
да ћу, чим ме угледају,
назвати им: “Добар дан“,
био ведар ил’ тмуран.

Када нешто неком дајем,
за похвалу и не хајем,
али затo увек вала,
кад добијам, кажем: “Хвала“.
Кад захвале мени, волим
културно да кажем: “Молим“.

“Извините“ реч је смела,
увек има добру прођу
да упитам шта сам хтела
господина ил’ госпођу.
И у гужви добро дође
да се, уз њу, лакше прође.

Кад велики чаврљају,
прича никад прићи крају.
Кратке станке тада чекам,
повољан тренутак меркам,
извиним се, реч затражим
упадицу да ублажим.

За трпезом, све је јасно:
чак и кад је јело сласно,
не мљацкам, једем полако,
прибор држим сасвим лако…
И тамо сам дама права,
нит’ смотана нит’ мусава.

Можда не знам напамет
Бон Тон који прати свет,
шта сам до сад научила
таман је да будем Мила.