Клинцизлазак

Границе су мога вида
ван та сморна четири зида.
Напоље ја волим ићи
и све около обићи.

Прва шетња беше давно
ту у парку где је равно,
где точкић колица клиза
док ми мама шета иза
и пажљиво ослушкује
да дисање моје чује.

После неких пар месеци,
придружих се другој деци.
Колица сам баталила
чим сам траву провалила
и брзо сам на ногама
почела да шврћкам сама.

А када сам протрчала,
травица ми поста мала.
Цео парк је права мера
за бицикл да се тера.

Али зима беше брза
и донесе пуно смрза.
Снег трајао два три дана
па је ледена дворана
за изласке добродошла
све док зима није прошла.

Обавеза преко главе
рођендани кад се славе
и другари кад позову,
увек имам журку нову.

И играонице ево нове,
шареном рекламом зове:
“Ја сам, децо, ваше место,
дођите ми ‘вамо често,
постројите маме, тате,
да трошкају своје плате,
за пар пића, на пар сати,
у мој кафић кад се сврати.“

Волим и ја те кафиће,
али не бацам на пиће.
Кад је добра разонода,
највише ми прија вода.

Кад је сунце намигнуло,
пролеће је освануло.
Снег и ветрови не прете
док ролери моји лете.
Пролећна је нова нада
да упознам пола града
и откријем места доста
улице и сва три моста
и све паркове далеке,
шеталишта поред реке,
тобогане на све стране,
клацкалице лакиране,
љуљашке и пентралице,
новосадско лепо лице.

Околина поста мања,
ново место сад се гања,
ишчекујем путовања,
нове људе и сазнања.