Новчаник

Meni nestao, a pronašla ga prodavačica u knjižari, pao iza svezaka kad sam htela da ih sredim posle brkanja i nije znala moj broj telefona jer ga nema nigde u imeniku jer sam 2011. tražila da se izbriše iz javnog imenika da me ne bi uznemiravali instruirani zlonamerni novinari ili agresivni ljiberalni aktivisti ili razne psihopate tako da su po mojoj zdravoj logici zvanično švajcarski mediji krivi što mi je novčanik vraćen tek danas, a ne odmah prekjuče i što sam pod stresom dugo, dugo pa zaboravljam ponekad nešto. I amerska animatorska propagandna mašina je kriva što sam morala da brkam po sveskama u knjižari ne bih li našla ijednu svesku sa velikim i malim linijama koja je bez nekog supermena i supergrla na svesci ili nekog tupavog latiničnog natpisa na koricama pa sam sve sveske na polici isprevrtala i novčanik skliznuo tu negde dok sam ih sređivala ponovo u gomilu. Znači, kad se sagleda suština svakog trivijalnog događaja, krivci za sve su uvek isti.

Inače, prodavačica tj. njena koleginica se setila da imamo beneficiranu karticu u toj knjižari jer često kupujemo pa za popust i u sistemu knjižare našla broj telefona.
Kad se sagleda suština, bolje je kupovati u srpskoj knjižari nego kod Kineza koji nemaju te popuste.

Kad se sagleda dubina ovog trivijalnog događaja, dolazi se do raznih saznanja.

Npr. veća je verovatnoća da je nalazač pošten, nego nepošten osim ukoliko izgubitelj novčanika nije toliko bogat da u novčaniku nosa pare veće od vrednosti dokumenata zbog kojih bi možda nalazač pao u iskušenje.

Zatim, najteži gubitak u novčaniku ne bi bile ni pare ni dokumenta niti je to rizik od gubitka kartica i čekova koliko bi šteta bilo izgubiti sve propusnice, srećni dolar i srećni dinar i tatinu sliku.

Kad se sagleda širina trivijalnog događaja uočava se svašta:

1. Velikobrateće slepilo:
U traženju novčanika, video nadzor pomaže samo ako se novčanik izgubi blizu skupih pića i bombonjera ili u školi. Sve ostalo su slepi uglovi.

2. Finansijske posledice:
Jedini trošak gubljenja novčanika je 800 dinara banci za nove kartice što znači, iz neprijatnog ili lošeg iskustva pojedinca, samo banke zarade.

3. Susedski odnosi:
Nikad vise čavrljanja sa komšijama i upoznavanja novih komšija u krugu od sto metara, nego kad se izgubi novčanik. Nisam ni znala da u blizini žive neki ljubazni likovi koji izgledaju kao stari rokeri na dop-u, šareni od tetovaža, a zaposleni na odgovornim radnim mestima kao pošteni i uzorni radnici koji imaju nekoliko motora koje kupuju isključivo od svojih platica i udešavaju ih malo po malo kad kako imaju kintu sve dok ih predivno ne ukrase da bi ih vozili bez divljanja i po svim saobraćajnim propisima kad god požele da pobegnu iz gradske prašine u prirodu oko grada.
Niti sam znala da neki drugi komšije znaju sastaviti još neke rečenice, a ne samo: ,,Dobar dan, divan dan danas, zar ne?’’
A nisam znala ni da komšije već vide koliko sam zaboravna i pometena jer je moja molba: ,,Ako naletite na takav i takav novčanik, molim vas, javite mi.’’ bila uglavnom propraćena facijalnim izrazom očekivanja da mi se tako nešto desi i dobronamernim savetima tipa: ,,Uspori malo, nemoj glavu da izgubiš.’’

4. Prosvetarsko:
Prva misao neprosvetnih radnika: ,,Garant ti je neki đak ukrao.’’ Prva misao prosvetnog radnika: ,,Nema šanse da mi ga je neki đak ukrao. Niti bi se usudili niti imaju prilike niti ikakav motiv za tako nešto. To su fina deca, nisu probisveti. Nema tu mnogo besnih tatinih sinova i pomamljenih maminih ćerkica koji/e se previse bahate. Tu je manje više omladina koja je proizvodni pogon Srbije. Dao Bog i vlast.’’

5. Estetsko:
Inspektorka je predobra riba za svoju uniformu i ponaša se kao čovek, a ne kao tupavi robot kako mnogi kapiraju policajce. Iz ugla estete, čini mi se da je mnogo prijatnije davati izjavu nekom lepom, ljubaznom i urednom biću sa osmehom, nego nekom gadnom namćoru.

6. Političko (iz načuti):
Uniformisani (vojska, policija) upadaju u rizik da budu suspendovani ili bar da se na njih neosnovano izdrkavaju starešine ukoliko inostrane političke posetioce Srbije prošetaju po službenoj dužnosti pored građevina koje su zajedno sa ljudima ili bez ljudi bile ,,kolateralna šteta’’ NATO bombardovanja jer je neodiplomatska belosvecka moda da je turistički prihvatljivije strancima pokazati samo srpsku trpezu ili eventualno nešto kao ,,Kale, znaš, to znači brdo’’, a ne istorijska svedočanstva grešaka belosvetsih nemilosrdnih đavola.

7. Sociološko:
Sedim ja kao i svaki uzoran građanin na klupi u MUP-u da prijavim izgubljenu stvar (novčanik) i dok četvrtastim zadnjicu na lakovanoj iverici, gledam postradale mlade momke na velikom panou kojim se njihove kolege podsećaju strahota 1999. kada su mladići stradali u akciji odbrane naroda na Kosmetu. U stanicu upadaju dva čoveka sa pudlicom (jedan crnac iz Pariza, prefinjenih damskih pokreta i trepetavih očiju i jedan belac sa plavom dugom kosicom – nisam uspela samo posmatranjem da ustanovim kako je par podelio svoje rodne uloge oko pudlice). Sa njima ulazi i njihov šofer poreklom odavLe, pompenznim pokretima i izražajnom mimikom i intonacijom pumpa dramu zbog izgubljene/ukradene torbice crnog Parižanina koji je, reče šoferče nežno usplahireno: ,,Znate, došao povodom Fešn vika, znate šta je Fešn vik, ono modni događaj, svuda u svetu pa ovo je Srbijan fešn vik, i ako me razumete, oni žure na avion pa ako biste bili ljubazni, znate, oni moraju da prijave krađu zbog osiguranja, da naplate osiguranje, gde da se javimo, kome da se obratimo, šta treba da uradimo…?’’ ,,Sačekajte ovde svoj red pa ćete prijaviti u kancelariji’’, bilo je elegantno, prijatno i profi izrečeno uputstvo policajca. Ipak, šoferče mira nema jer poniznost prema strancima je njegova sveta uslužnička dužnost i dok par Parižana veselo čavrlja i mazi pudlicu koja je diskriminacijom kerova ostavljena u krilu plavušena ispred stanice, šofer ne posustaje u svom pomamljenom podaništvu klijenteli, on crpi poslednje iskrice svoje oplate od šarma u panici za tuđi interes i najljubaznije moguće pita me da propustim strance preko reda jer im avion kreće za sat i nešto ako ne i dva sata i nešto. Toliko je ljubazno pitao, toliko se u stajaćem stavu približio pognutom glavom prema mojoj uspravnoj glavi jer sam bila u sedećem položaju da mi je prosto izmamio širok ljubazan osmeh i izrazito prijateljsku intonaciju sa kojom sam mu uz prijatan pogled odgovorila: ,,Naraaavnooo da… ne može :)’’.
Izgleda da nije baš sklopio računicu u vezi sa trivijalnim događajem: Parižani će dobiti osiguranje u pozamašnoj vrednosti, a možda im naš MUP pronađe tu pederušu šta li sa tim njihovim drangulijama, tabletima i kamericama negde zagubljenu po veseloj fešvikovskoj trasi. Dokumenta imaju, pare imaju, vremena imaju, uspeće da otputuju, a ako otputuju kasnije, pa zaboga, šoferu je onda to još koja kintica za vozikanje danas ili sutra po Beogradu ili Novom Sadu, plus tarifa večernje vožnje u izlasku, možda neki afterparti dok čeka ovu dvojicu tamo amo po tim vežnfrikovima, pardon, fešnvikovima… Uglavnom, njemu štete nema, možda samo zarade ili neke druge koristi. Verujem da se sve završilo ok za vesele strance i njihovog šofera i valjda će im on kao da im je najrođeniji, maltene kao da im je usvojeno dete ili pudla, otrčati tamo amo u sledećih par dana te pokupiti te papire za osiguranje i dostaviti im u grad svetlosti i ljubavi nekim DHL-om ili kako god. Dobiće verovatno i emotivni tvit zahvalnosti, ne mora baš da insistira i na profilkama prebojenim u srpsku zastavu.

8. Europskounijska adaptacija:
Nema pušarnice u MUP-u i svi tamo strogo poštuju evropskounijski zakon za diskriminaciju pušača jer organ reda mora da poštuje red kaki god da je red naređen, a ne kao neki tamo po nekim izvršnim većima, poreskim upravama i sudovima koji pušikaju po ćoškovima između lako zapaljive gomiletine papira o lakšim ili težim ljudskim sudbinama nazvane predmetima sortiranim po brojevima sve od 1 do n+1.

9. Religijski aspect:
Svako ko je nervozan zbog izgubljenog novčanika, mora to negde kanalisati a najbezazleniji način za kanalisanje je očitati strogu bukvicu sektašicama pored dečijeg parka da se maknu odatle sa sve svojom sektaškom literaturom i bolje da i ne pokušavaju da utrpavaju sektaško smeće deci da im ne bi preseo boravak na Detelinari. Malo nas je bilo za akciju bacanja letaka u kontejner pa je procena situacije da je dovoljno bar uplašiti mlađu, a unervoziti stariju sektašicu, koliko toliko tek da se postigne finija raspoređenost nervoze u sitnom uzorku svemira.

10. Sabornost u Srba:
Dan bez novčanika i dokumenata sa prijateljicom sličnomišljenicom ako ne i istomišljenicom o svemu i svačemu od MUP-a do banke pa svuda naokolo po gradu duplira snagu uma i snagu volje i vraća osmeh na lice čak i u trivijalnim situacijama a kamoli u nekim ozbiljnijim. Znači, snaga je u sabornosti.