Како је чича из Хитне мутно средио себи парице од осигурања

Пре неколико година, један чикица ЗАПОСЛЕН У ХИТНОЈ ПОМОЋИ у Новом Саду, пао са службеног мопеда у ЛЕВОЈ траци коловоза (мопед, то је оно малецко што сме да се креће онуда куда је предвиђено за кретање бицикала, по стази за бицикле или максимално пола метра од десног краја коловоза уколико нема тих стаза, а у овом случају их је било па заиста не знам шта је мопедаш тражио у левој, брзој траци). Ја то видела са бициклистичке стазе на тротоару (неких седам метара даље), притрчала да му помогнем, пристала да посведочим да су га пешаци ометали јер заиста јесу (било их је неколико на пешачком кад је покушавао да прође мопедом у другој траци јер је првом траком прошао испред њега неки сиви ауто и то успешно, испред пешака који су се разуђени кретали напред па ипак застали). Мопедаш ЗАПОСЛЕН У ХИТНОЈ ПОМОЋИ је, вероватно збуњен пред недефинисаним намерама групе пешака, неколико метара даље од пешачког, изгубио равнотежу на мопеду и пао неколико метара пре пешачког, око три метра пре почетка острва, малтене на раскрсници, а не на пешачком. Чикица који је ЗАПОСЛЕН У ХИТНОЈ ПОМОЋИ је нешто ситно повредио руку, видело се да није ништа сломљено, него је постојала само огреботина. С’ обзиром на брзину којом се кретао, повреде су биле минорне, али је он невероватном брзином позвао СВОЈЕ КОЛЕГЕ те га је као најтежег рањеника покупио КОМБИ ХИТНЕ ПОМОЋИ. Улетео је у комби са неким чудним еланом, малтене веселих покрета некарактеристичним за озбиљно повређене.
На основу неких каснијих медицинских папира ,,имао’’ је силне повреде малтене као да га је воз прегазио: некаква нагнечења тамо вамо, кости, ломљаве, лопатице, ишчашења, ма хаос.
А ја, уместо као сведок, добила сам позив из суда као окривљена и на позиву је писало да сам заправо ја претрчавала улицу. Згранула сам се. Месецима сам препричавала тај догађај чудећи се како нико осим мене није притрчао том ЗАПОСЛЕНОМ У ХИТНОЈ ПОМОЋИ кад се затетурао на мопеду У ДРУГОЈ ТРАЦИ и пао кад оно, испадох још И крива. Помислила сам: ,,После овог мислим да бих искулирала и умирућег пред својим стопалима… никад више помагање на улици, НИКАД!’’ Иако сам то малтене вриснула у себи тада, моментално сам знала да саму себе лажем и да нисам способна за такву врсту игнорисања, али сам била решена да пробам, да увежбам то како год знам и умем.
На суду сам рекла да нисам претрчавала нити чак била близу тог што се срушио са моторчића, они рекли јеси, ја рекла да чак ни по законима физике њихова верзија није могућа, нашао се неки фантомски сведок да потврди дедину причу као и ко зна какви болнички папири које ни до дан данас нисам видела које је ко зна ко и како нажврљао тамо у Хитној. Не знам да ли је сведок био за џ или је зарадио нешто, углавном судија је одлучио да сам крива и ја осуђена кривично (да, да, кривично, не прекршајно) на три месеца затвора условно на слободи годину дана (прво кривично гоњење па је као лакша казна).
Нисам имала пара за адвоката да пише којекакве представке и жалбе и којешта друго да плаћам а и знала сам да нема сврхе прегањати се даље у таквим наопаким ситуацијама те сам се помирила са ситуацијом и рекла себи “Јбг, шта је ту је… и ово ће проћи“.
Дакле, кривично гоњена и кажњена јер сам притрчала да помогнем “падавичару“ ЗАПОСЛЕНОМ У ХИТНОЈ ПОМОЋИ. Од тада па до сада, не стрепим од судова и суђења јер сам искусила трулеж тог система па ме ништа не може више зачудити, али стрепим да се не нађем поново у некој ситуацији где је неком потребна помоћ јер би ми јако тешко било да преломим да ли уопште неком помоћи или не икада више.

Неки ми “обични“, награбусимо и будемо кажњени чак и када притрчимо да помогнемо у некој саобраћајној ситуацији, а неки они “необични“  не бивају кажњени ни кад згазе дете у брзој вожњи или пијаном стању.  Зашто је то тако, знају судије. Ми обични само умемо да посматрамо овај блесави свет у који смо упали и да пишемо о њему. То писање не кошта ништа, а жалба на одлуку судије би коштала времена, живаца и пара. Та ко би онда писао жалбу па још једну па још једну и тако ко зна колико пута … Мирнија је глава кад се све то запише само у блогче.