24. МАРТ

Деведесет девете двадесетог века

црним се словима свет уписао

у књигу утисака на Балкану

када је кукавички из неба далека,

земљу, светиње и људе урнисао

бомбама ноћу, страхом по дану.

Ни оком тренуо, ни душом жалио

док нам је куће и децу палио.

Закони мира престаше да важе

завришташе дречаве шарене лаже,

бахати се крвници дрзнуше да траже

оно што је наше, што нам је најдраже:

Вековну колевку српскога бића

старију од свих атлантских открића.

Долетели па искају, чупају, трују

За ,,наше добро“, ватром убеђују.

А стару госпоју Европу, фину

и без подозрења, као будалу

утакли су у своју злобну машину

свој стомак да коље кроз Србију малу

због часног народа који их жуља

тек што постоји упркос свему

и не дозвољава да западна хуља

отима оно што припада њему.

И сада би они да ми затражимо

опроштај и да им се извинимо?

Та како убедити старе ил’ нове

док замајавају кроз бајке и снове

да сољу не џарају ту живу рану

уз дипломатију тупу и једнострану

под притиском оне плитке курвештије

политиком назване да звучи вештије?

Како објаснити новима, старима

да је то сећање једнако свима

и боли нас све, к’о свеже реже

док око Србије обруч се стеже…

Никакав опроштај добити нећемо

кад се ка своме злотвору крећемо

јер Србија смета оном ко крије

дивни почетак праисторије.

НЧБ