Актуелна тема – Ко ће кога оцењивати и како?
Као што то обично бива, кад год се нешто покушава променити у школству у Србији, први на јавну сцену иступа најбучнија сензационалистичка полуписмена ,,независна“ новинаршчад, потпуно зависна од својих иностраних налогодаваца који им кроје уређивачку политику тако да се од ама баш сваког питања од општег друштвеног значаја направи некакав хаос, поделе и сукоби у народу уз очајно лошу аргументацију на обе полуслепо сукобљене стране. Тиме такви ,,обавештавачи“ једино могу да привуку пажњу на своја јавна гласила и повећају број посета порталу или тираж у штампаним издањима. Како лакше дићи револт у народу него сензационалистичким натписима свуда широм Интернетије и даље ван ње: ,, Родитељи ће оцењивати наставнике!“, “Кец од родитеља, отказ из просвете!“, ,,Доста су они оцењивали нашу децу, сада ћемо ми њих!“ … Диже се галама, сви се нешто препиру око тог питања, тема се подгрева од млаког до врућег па до врелог, а ретко ко тражи информације нпр. о упитнику на основу којег би се могао проценити нечији рад, о компетенцијама оних који процењују, о условима у којима се врши оцењивање… Уместо да отворена тема постави додатна питања, онако како је обрађена у већини медија (сензационалистички јадно и бедно), она се шири несазнајно и до граница непоправљивих сукоба ставова и ствара некакве бесне таборе којима мало фали да се побију међусобно у распрама.
Свако ту има неко своје мишљење о томе за које мисле да је једино исправно док су сва друга мишљења лоша. Наравно, имам и ја своје мишљење, можда је и оно лоше и непотпуно јер нисам потпуно упућена у то шта се смера у вези са тим најављеним оцењивањем и шта је сад опет преписано из ЕУ по политичим директивама из ЕУ, а да се слепо преписује и не прилагођава довољно српском школству, преписује се, и слепо и напречац и преко реда, много тога. Нема везе, шта све преписаних присила нисмо истрпели до сада, истрпећемо и ову преписивачину.
Углавном, зашто би такво оцењивање било проблем? Немам појма јер немам све битне информације о тој теми, али зато имам о томе нека питања:
- Да ли су прецизно установљени критеријуми који се могу проценити без присуства родитеља настави или ће родитељи морати поново у школске клупе сада као посматрачи или опет као учесници у наставном процесу као кад су били ђаци?
- Које су методе оцењивања, директним посматрањем или мерењем резултата или индиректним рекла-казала и сл?
- Који су аспекти оцењивања или шта се заправо оцењује у раду наставника?
- Да ли се рад наставника може оценити статистичком обрадом оцена или би таква статистика била слика нечега много ширег него што је само залагање наставника (радних навика ученика, стања у друштву које није сазнајно подстицајно, утицаја штетних медија на вољу за учењем код ђака, квалитет уџбеника који су једини доступни, материјал за рад којим се располаже или не располаже у настави и много тога још)?
- И где је тај упитник? Да га прво видимо па тек онда да доносимо неке конкретне закључке.
На сва та питања, сензационалисти не пружају одговоре јавности, а као баве се истраживачким новинарством. Ако је то истраживачко новинарство, онда сам ја чоколадни меда, онај што се продаје поред касе око зимских празника.
Чак и без одговора на ова питања, неки закључци о могућности да ђаци или родитељи процене рад наставника се могу донети и самим искуством у раду у просвети.
Оно што сам успела да закључим на основу свог радног искуства на пола пута до пензије је следеће:
- Група особа, били то ученици или родитељи, ретко доноси промашене процене о раду просветног радника. Појединачно може доћи да разних споразума или неспоразума, али група скоро никада не маши. Дакле, ако цела група ђака неког професора не воли и зазире од његових часова, онда је сасвим сигурно да нешто у раду тог предавача није у реду. Дешава се и супротно, да цела група ђака неког професора просто обожава, а да опет његов рад није у реду. Нпр. обожавају оне професоре који их пусте са часа, лењивце који отаљавају свој посао за државни новац, већина ученика за такве каже да су ,,цареви“, ,,краљеви“, ,,фаце“ … и то је природно јер, у том свом раном узрасту, већина ученика не зна да процени шта је дугорочно добро за њих саме касније кад треба да се запосле и већина није свесна да тај ,,цар“ му својим нерадом и немаром може нанети толику штету у знању из дотичног предмета да га то незнање може касније коштати могућности запослења или му направити додатне трошкове у услужним делатностима које се баве датом тематиком. Релативно реалну процену рада просветног радника мали број ђака доноси већ у току свог школовања, а много већи број ђака такву процену донесе много касније као (не)запослена одрасла особа. Већина родитеља, пак, без присуства настави не може у датом смислу да процени рад наставника, једноставно зато што немају директан увид у то како тај ради јер ако је престрог, родитеље ће ученици обавестити о томе (често уз преувеличавање којим неки ученици правдају свој нерад), а ако је у питању наставник немарник и нерадник, ретки су ученици који се родитељима пожале да их је наставник пустио са часа јер му се, ето, не ради. И шта онда бива? Онда управо немарници и нерадници бивају међу корисницима школе проглашени за ,,цареве“ у свом послу, али такве оцене нису трајне.
- Као родитељ ђака, сасвим сам сигурна у то да бих умела, само на основу процене осећања сопственог детета и нешто приче са дететом, да проценим однос наставника свог детета са ученицима у одељењу у којем је моје дете и са мојим дететом, рад колеге исте струке на основу процене знања свог детета и другара из одељења из дотичног предмета, законитост функционисања школске управе и одељенског старешине, ниво безбедности у школи у којој је моје дете и квалитет уџбеника оних предмета чије градиво добро знам. И све то само зато што радим у просвети, а да сам запослена у некој другој области рада, нисам баш сигурна да бих се осећала довољно компетентном за све овде наведене процене, али сам сигурна да бих и тада могла да проценим однос наставника са својим дететом, евентуално реалне трошкове за наставни материјал у поређењу са натуреним који су већи од реалних и то је то, можда и ништа даље од тога.
- Огроман је број просветних радника-родитеља који процењују строго рад колега који предају њиховој деци, а веома благо свој сопствени рад па испада да су њихови ,,ученици лењи и недисциплиновани“, а њихово ,,рођено дете је тако вредно и слатко, али учитељица га мрзи и много тражи.“
- Све што се у просвети оцени или процени, на крају крајева се сведе на пуку формалност и некакву папирологију и некакву статистику и оно што баш ваља или оно што дибидус не ваља, на крају све то у разноврсним табелама и осликано разним бројкама испадне слично јер папири трпе свашта.
- Већина оних који су убеђени да без грешке могу да процене свеукупно стање у школству у Србији заправо понавља флоскуле, фразе, покличе и којешта још натурено у штетној и инострано инструираној медијској пропаганди којом се упорно ради на урушавању чак и оваквог школског система какав је сада и на стварању неповерења корисника у тај школски систем.
- О највећем броју питања у вези са проценама рада било кога у просвети, одлуке доносе некаква теоретичарска ,,тела“, комисије, савети и остале бирократске вишеглаве, а безличне творевине састављене махом од оних који просвету посматрају малтене без икаквог реалног додира са праксом јер су у школске учионице завирили можда последњи пут онда кад су и сами били ђаци (некад и најлошији ђаци политичким стазицама догурају до некаквих функција да са њих после ‘нако са висине положаја процењују и оцењују много боље од себе који се из разних принципа нису политички активирали).
- Рад просветног радника, у само неким аспектима, али не и свим, могу проценити искључиво родитељи ученика којима је тај просветни радник предавао или им предаје, родитељи који су упућени у све законске у подзаконске акте у вези са просветом, родитељи који не избегавају своје родитељске обавезе које се тичу позитивног утицаја на своје дете у вези са образовањем и који не избегавају сарадњу са школом. Рад просветног радника не могу проценити никакве фантомски одабране комисије некаквих инструментализованих ликова, него само људи у директном додиру са дотичном образовном установом (запослени или корисници те установе).
Ако се већ оцењује, оцењивање би требало да буде поштено распоређено тако да буде унакрсно и по свим нивоима и власти или безвлашћа и да обухвати све чиниоце у васпитању и образовању. У причи о унакрсном оцењивању у просвети где просветни рдници оцењују ученике, ученици и родитељи њихов рад, разни нивои управе њихов рад, разни непозвани и нестручни полуписменици из неких штетних иностраних медија процењују њихов рад, поставља се питање ко онда оцењује разне нивое управе и како, можда њих оцењују више политичке структуре, а њих ЕУропске политичке структуре, а њих? НИКО? Поставља се и питање ко оцењује родитеље, можда центри за социјални рад, а њих Министарство за рад и социјална питања, а њих ЕУропске политичке структуре, а њих? НИКО? И ко оцењује медије који овако или онако утичу на васпитање и образовање са дебеле дистанце и уз траљави увид у просвету, њихови уредници, власници, а њих? НИКО?