Bez teletabivizije

Потпуним одбацивањем телевизијског уређаја а касније и неких других небитних медијских садржаја дошло је до разних промена чак и у мом животу који ни пре тога није био везан за медијске садржаје, а код оних који редовно прате медијске садржаје можда би те промене биле још израженије.

Прве промене су биле јасно примећивање вишка слободног времена у правом смислу те речи. Нпр. ако телевизор зуји упаљен негде у ћошку, све и да га не гледамо, он нас на неки безвезан начин утрапави и успори нам вијуге. Већ у првих недељу дана без њега, другачије се ужива нпр. у јутарњој кафи. Уместо временске прогнозе, погледа се у небо. Уместо вести из политике, запази се до тада малтене невидљиви каменац иза славине на лавабоу што моментално доведе до бар једне ситне вежбице десне руке. Уместо гласовног подсетника обично безразложно усплахиреног женског спикерског гласа са екрана о томе колико је сати и колико минута и колико секунди, подеси се будилник да звони отприлике онда када се креће на посао, тек да се не занесе човек у пријатној јутарњој тишини. Креће се на посао са утиском из сопствених снова претходне ноћи, а не са утиском речи које је неко тамо изговорио зато што му је уредник рекао да то и тако изговори иако заправо ништа се не мења све и да то нико не чује.

Ускоро се примети до тада непримећена тишина вечери и боје гласова нама најближих особа звуче нешто другачије, као да су се раније само донекле ти гласови издвајали у разним  другим звуковима па препознатљивост није била потпуна. Примети се јасна подела на периоде ћутања и периоде разговора у кући. Временом, разговори развију реченичну структуру која личи на писани облик дијалога, тј. реченице постају сређеније, прецизније је значење речи које су се употребљавале отприлике у претходном расејаном општењу, све више се прецизира пре изговарања, а не у току разговора. Када прође ова фаза скоро па несвесног уређивања сопственог говора, почиње се примећивати говор других као прилично несређен, неодређен, конфузан понекад и до граница контрадикције чак и у кратким реченицама.  Капираш да саговорник није свестан да му је говор неразумљив па опет, пристојно се суздржаваш да му не исправљаш ама баш сваку реченицу иако је ипак исправљаш у себи себе ради, да би га колико толико разумео.

Затим креће употреба вишка слободног времена које је ометало зујање телевизора. Развијеш се у смеру бар три различита хобија и не приметивши да си их развио до професионалних потенцијала јер си на том развоју радио бар онолико колико твој комшија зури у ТВ или зури бар у  телевизијски садржај у Интернетији. Из тих хобија могу настати разни производи, од уметничких и занатских па до научних. У крајњој линији, ако и не настану производи, настану бар игре, разне, било које, све оне које је пажња према телевизији ометала јер је окупирала и у безвезје фокусирала више моторичких и чулних функција истовремено. Ослобођене те окупације, једно по једно од телесних способности и чула добија стварну употребну вредност.

Негде око годину дана без телевизије, крећу ,,рупе“ у познавању телевизијског градива. Не знаш ко је популарна певаљка са слике, не знаш ко је овај или онај глумац којег неко спомене у разговору осим ако ниси гледао у међувремену  у Интернетији неки филм у којем глуми, а ни онда не знаш како се зове јер ти је то небитно, уместо имена глумца, упамтиш име лика из филма као лика из романа… не знаш које су одлуке донели актуелни политичари, а и зашто би их знао у облику саопштења када је логично да ћеш их пре или касније свакако упознати кроз квалитет или неквалитет живота у држави у којој живиш као што ће их исто тако упознати чак и они који су као слушали унапред о свему томе.
Заједно са непознавањем ,,јавних“ лица, релативизује се појам познатости и познатост ,,јавних“ лица ти постаје бесмислена јер су ти битнија јавна лица која видиш око себе, уживо.  Реално, не може се избећи неко туђе чуђење у вези са тим твојим непознавањем јавних лица, али временом се нађе пар реченица којима се фино скрати бесмислена прича о томе, тек да се не развуче, нпр. ,,Не знам ко је то (нека јавна личност), али исто тако не знам ни твоје прве комшије ни твог продавца новина ни твог лекара ни учитељицу твог детета, а и они су ти јавне личности јер их видиш, зар не?“ или ,,Ни ти не знаш ко је мој другар Рале па ти се не чудим.“

Проведеш тако неколико година без телевизије, уз читање кратких вечерњих вести у облику текста и то не дуже од десетак минута о ближем окружењу и двадесетак о даљем окружењу (јер из даљег се обавезно развијају догађаји у ближем) и у току тога постајеш ,,нестрпљив“. То ,,нестрпљење“ се огледа у томе што сад већ више не трпиш развучено тупљење о којечему (као нпр. у телевизијским емисијама како умеју у сат и више да развуку једну једноставну тему), него налазиш само чисту информацију, ако је могуће само оне информације које су ти корисне за живот или за које процениш да би могле бити директно корисне или теби или неком кога волиш или великом броју људи. И гледање филмова се у овој немедијској фази скраћује на оптимум. Ако је филм изванредног квалитета, можеш се наканити да га одгледаш без прескока или са мање прескока. Ако је филм нпр. неко амерско нашироко популарно смеће (јер само смеће може да заокупи пажњу прешироких белосветских маса), онда се такав филм прелети за око десет минута, а да се ама ништа од битних динамичких момената не пропусти (јер неких других, нпр. уметничких момената обично нема).  ,,Нестрпљење“ се затим протегне и на текстуалне садржаје. Текстови из новина се прелећу уз брзинско скупљање ИСКЉУЧИВО нових информација, непрерађених стилом текста и репетитивним утувљивањем става редакције читаоцима. Све у свему, животно време, драгоценост над драгоценостима, уштеди се за неке много лепше и важније доживљаје. Истовремено постајеш неупоредиво обавештенији о важним стварима него већина људи из твог ближег или даљег окружења. Управо то о кориснијој и прецизнијој информисаности ми је било занимљиво, али и неочекивано откриће по одбацивању телевизије и осталих безвезних и развучених медијских садржаја.

После много година, нпр. десетак, постајеш потпуно отпоран и на разне врсте манипулација тзв. мејнстрим медија у Интернетији и постоји опасност да заглибиш у неотпорност на манипулације из алтернативних медија. Оног тренутка кад приметиш да ти се више свиђа вест са неког портала само зато што је то као неки портал познат као алтернативни, крајње је време да прочачкаш по власништву и препознаш закулисне интересе тих ,,алтернатива“ у информисању и укапираш да је све то исто срање, друго паковање или иста прича из другог угла, иста шема утурања туђег мишљења, друга страна истог новчића и сл. Углавном, скапираш да ти треба исти гард према СВИМ врстама медија и у тражење одговора на сва своја питања кренеш ван свих тих медијских портала или канала у чистом сазнавању само посматрањем око себе, кроз око себе, себе, кроз себе…

Е, тада настаје криза у комуникацији. И не приметивши да се мењаш, променио си се таман толико да све то око тебе постаје један огроман тродимензионални екран и на њему (или, боље рећи, у њему) видиш гомилу чудних људи, прецизно подељених у стереотипне групације у оквиру којих упорно понављају сличне реченице, скоро свачији говор личи на говор скоро свих осталих. Много, али баш много људи ти звучи као гомила клепетала, почнеш да им погађаш будуће реченице … чим ти помислиш: ,,Пази, сад кад каже то и то…“, твој саговорник каже баш то и то што си очекивао да ће рећи. Мрзи те да слушаш, али слушаш да би био пристојан јер ипак, људи су упућени на људе и нека доза пристојности нам налаже и трпљење до извесне границе подношљивог смора.
Или, дешава се, свратиш у госте код неког коме је укључен ТВ и запиташ се шта му уопште треба тих неколико људи у стану који му тртљају са екрана и праве беспотребну буку у соби као да седе ту на сред собе тако разбрбљани сами за себе, незвани гости, досадни и напорни, а непознати му (реално) и крајње небитни.

На крају, после нпр. 15-так година дистанце од медијског садржаја (а можда то и није крај нечега битног, него само крај овог текста и моје ограничене спознаје), креће најбољи део, а то је селекција тродимензионалног приказа и избор ретких квалитета за стварну, људску интеракцију у комуникацији разних врста (вербалној и невербалној). Замисли, на узорку од око педесетак људи који су ти на удаљености од метар до двадесетак метара у разним тренуцима на разним местима, има бар двоје до троје људских носилаца одличног сазнајног садржаја. Оног тренутка када си их препознао (са намером да препознаш још таквих људи), твоје укидање телевизије и минимализовање свег осталог медијског садржаја је добило прави смисао распоредивши ти пажњу истовремено: на себе и самоспознају, на природно окружење (земљу, небо, воду, милозвучну музику и блажену тишину), на људе који те оплемењују својим присуством и обогаћују било битним сазнањима било мотивом за спознају и на ЦИЉ за добробит  свих чинилаца тог система ,,ухваћеног смисла“ . У таквом систему, крену да ти навиру идеје за тренутно сналажење које ти је заправо живот и дугорочно деловање које је заправо твоје улагање у општу будућност. И тада, владаш својим животом више него икада пре… за разлику од оног мамлаза који у том тренутку гледа на екрану нпр. неки ријалити шоу или неки ток шоу или неки будибогснама шоу и напиње свој организам услед стреса ни не питајући се зашто учествује и телом и душом у том туђем хаосу.

Да ли сте већ прочитали:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*