,,Državaduradinešto“
Vrše se nekakvi glupi ulični ,,sociološki eksperimenti“ dokonih aktivista nevladinih organizacija po šablonu prepisanom sa zapada koji takvi besmisleni uopšte nisu potrebni Srbiji. Stane neki od takvih na trotoar šetališta sa natpisoom ,,tražim posao“ i kao ispituje reakcije, a onda drugi to snima i puste na internet, kao oni su nešto odradili… Verovatno bi takvi zaludnici momentalno u svom snimku cenzurisali kada bi im neko tutnuo metlu u ruke i ugovor na neodređeno pod nos i rekao; ,,Evo, od sada si zaposlen na čišćenju ulice.“
Srbija ima već dovoljno ljudi koji čekaju, sede ili stoje u potrazi za poslom ili pak aktivno traže posao u svojim strukama koje nisu potrebne postojećim poslodavcima, a dok to rade, oni ništa ne proizvode.
Veoma su potrebni preduzimači tj. preduzimljivi radnici i vlasnici firmi i to firmi za proizvodnju pa i zanatski radnici u mnogim oblastima (zanatlije koji zaista znaju da rade), a nisu potrebni mešetari kakvih ima bezbroj pa zato i propadaju.
Mnogi misle da je otvaranje butika, prodavnice i sl. kao nekakav biznis, sve nekakva trgovina od šverca do nepovoljnog uvoza, a proizvodnje se malo ko dohvati. Ko da daje posao ako nema preduzimljivih privrednika? Narod je naivno pod uticajem inostranih ,,obojenih“ i premazanih klošara Otporaša izneo revoluciju u kojoj se opredelio protiv socijalizma, a za neokapitalizam na koji nije navikao i teško se navikava, a opet, taj isti narod bi da ga zaposli niko drugi nego država iako u kapitalizmu to jednostavno ne funkcioniše jer se kapitalizam zasniva na pokretaštvu pojedinca.
Ne može država (u svom aparatu za održavanje državnog sistema) da zaposli ama baš sve ljude u njoj, naročito nema mesta za gomile i gomile pravnika i ekonomista koji se štancaju i po privatnim i po državnim fakultetima, a kad se naštanca tih nepotrebnih struka, onda se čudimo nezaposlenosti.
Na osnovu kvota za upis i želja osnovaca u vezi sa upisom u srednje škole, predviđam Srbiji još mnogo naštancanih samokvalifikovaniih mešetara, ekonomskih naklapala, gimnazijskih svepoluznalaca i nezaposlenih aspiranata za pustim snovima.
Loša propaganda i promocija neproizvodnih delatnosti je učinila svoje. A zapadnjački bankari podrhtavaju od sreće.
Osim tih popularnih teoretičarskih, ima zanimanja u kojima se jedva nalaze radnici, zašto te škole niko ne završava, nego bi većina da se uvali u neke kancelarije i još više oteža birokratski sistem koji je već prenatrpan preko svake pristojne mere?
Može se zaposliti bez veza sa strankama ako si: elektroinženjer, građevinski inženjer, predavač stranih jezika sa sertifikatom za proficiency nivo, web-dizajner ili programer neke druge oblasti, pedijatar, veoma kvalitetan majstor instalater, mehatronika je isto na ceni kao i automehaničarski zanat, vozač c,d,e kategorija, spretni električar, varilac… ima još zanimanja u kojima nedostaje radnika.
Najteže nalaze posao oni koji samo mašu diplomama, a zapravo ne umeju ništa da rade. Upravo takvi najviše priželjkuju da se zaposle preko političke veze pa dok se ne zaposle tj. dok priželjkuju takav način zaposlenja, oni gromoglasno pljuju državu, a kad se zaposle umuknu kao mutavi jer ih drugi problemi nezaposlenja ne interesuju kad sebe uvale iako su potpuni višak.
Njih zapravo zabole ćošak što u državi nedostaje proizvodna delatnost i što uvoznički lobi uništava ono malo proizvođača koji se trude, a to su glavni problemi. Osnovni problem je što uvoznički lobi ,,prebija“ naše firme, a takvo stanje održavaju svi: od onih koji ne vrše strogu kontrolu uvozne robe pa sve do potrošača koji je koriste bez iole preispitivanja šta im se to uvaljuje i kakvim putevima to stiže do njih.
Dodatna otežavajuća okolnost za proizvođače je i to što ne postoje nikakve olakšice od strane državnog poreskog sistema za one koji se opredele za pokretanje svog posla. Na tim olakšicama valja insistirati kada se analizira problem nezaposlenosti jer bi takve olakšice umanjile rizik od pokretanja nekog posla/firme. Pa bar da se pokretači poslova oslobode davanja državi bar u prvih godinu dana dok im firme ne ,,stanu na noge“, a ne već prvog meseca rada klati proizvođače kojekakvim porezima i doprinosima. Još ne plate ni takse za otvaranje radnje, ni nabavku opreme za rad, ni prvu platu zaposlenom, a već su svezani davanjima državi, to je veoma teško ispratiti čak i po sili zakona.
p.s. Komentar je napisan iz iskustva odavno zaposlenog i u državnoj ustanovi i u privatnom sektoru, bez političke veze, bez obzira na režim koji vlada, a sa ličnim uvidom u problematiku obe te vrste zaposlenja, i u privatnom i u državnom sektoru.