Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Екскурзија неке године демонкрацког века

Одлично је било на екскурзији. Изгледа да су ови наши ученици су мирнији ван школе, него у школи. Изгледа да се још увек нису изиграли до свог пунолетства јер их је сурови индустријски систем прерано пришрафио за дрвене клупе још ономад кад је било која дрвена конструкција требало да им буде искључиво предмет за пентрање, а не за укалупљивање неистрчаних седмогодишњака.

Екскурзија је протекла у реду уз ту и тамо понешто све време од почетка па до краја.

Мало се покварио бус, мало су две дебеле докторке (начелница и заменица јој по управним функцијама) трчкале сваки час на паузама да поправе шминку и фризуру у тоалетима па сам убрзо проценила да ћу теже ,,окупљати“ њих две огромне и разуздане, него тридесетак и кусур матураната.

Ипак, стигли смо у хотел сви на броју и малтене чим смо стигли, Данијел је брзим кораком ,,прошетао“ кроз угланцано стакло у залету да премери базен иза ресторана па скрцкао стакло у пљусак ситних оштрих комада. На сву срећу, није се много изгребао па чак није ни примећивао да се изгребао јер је брже боље почео да копа по џеповима и вади паре да плати штету. Помислих, типичан је Словак, поштен по генетском и васпитном наслеђу. У сред пометње, на тренутак сам се присетила свих занатлија Словака који се својски труде да одраде послове у својим радионицама па њихове услуге вреде сваку пару колико су плаћене и свих ђака Словака који су сваког првог септембра без грешке препознатљиви по томе што мирно седе у клупама, већ имају свеске, графитне оловке и гумице положене са стране, скоро никад не ремете наставу и скоро увек се, још нисам укапирала зашто, држе строго позитивног просека тј. углавном зараде више од двојке, а мање од петице. Фин је тај народ, постоји нека специфично словачка дисциплина са којом се њихова деца васпитавају у породици па то породично васпитање штеди и време и труд просветним радницима. Волим кад у одељењу има бар два три Словака јер то је онда бар два три ђака које нема потребе смиривати на часовима.

Али је Данијела тада било неопходно смирити јер га је претерани осећај одговорности и даље нагонио да огребаним прстима чепрка по џеповима и упорно понавља како ће платити штету и да му не треба џепарац, само да плати штету, да плати штету, да плати штету…

,,Побогу, мани се штете, јеси ли ти добро? Устани, да се истресеш од стакла. Ма, батали те паре, дете, дај да руку, чек да видим, добро је, није страшно, следећи пут немој главом кроз стаклене зидове, ходај прво оком па тек онда скоком.“

Газда Гркос широког осмеха замахао рукама: ,,Но импортант пеј, но пеј, но проблем, сее хау глас клин? Си? Вери клин глас! Глас со клин енд бикоз дет бој нот си глас! Вери клин глас, вери клин хотел! Но проблем, но пеј, ви пут њу глас, нот вори, бој ок? Гуд, но пеј, го ин румс, но проблем…Вери клин глас, вери клин хотел!“ закључи Гркос препоносан на своје угланцано стакло чиме је пресудио у корист наших џепараца. Истина, платили смо му после по пет евра за сваки изгажени пешкир за које је тврдио да их није успео опрати ни на 90 степени, али добро. Зна Гркос како себи да надомести штету, прорачунати сезонац је то, чупне мало тамо, мало амо, мало од нас, мало од следеће групе … неће он оскудевати.

Већ првог дана екскурзије уочила сам одличну стратешку позицију на средини ходника другог спрата: две три фотеље и сточић, феноменално место са широким аудио-визуелним пољем, оптимално за постављање главног штаба за осматрање и извештавање. Промаја мање више, кажу страњски медији она није опасна јер за њу су, кажу страњски медији, Срби измислили да је баук, други ,,храбри народи“ је не признају.

Провела сам неколико ноћи ту на сред ходника и последњег дана екскурзије, скапирала сам да нисам ни дотакла кревет у својој соби. До пред полазак назад, нисам ни приметила да не користим своју једнокреветну собу него само купатило и пешкире. Ко би уопште могао да спава и искључи мозак од одговорности за тридесетак и више омладинаца целих пет дана/четири ноћења? Нема ту спавања, јок.

Једина непријатност на екскурзији била је једна набусита колегиница из неке друге школе и ваљда њен муж или је то можда био муж од неке друге из неке друге или треће школе, појма немам јер им нисам похватала брачне или швалерске везе, само знам да тај ни по каквој пословној функцији није био надлежан за моје ученике, а за мене још мање. Пошто нисам имала појма шта је тај ликус тражио на ђачкој екскурзији и откуд он уопште ту, још више ме је зачудило кад ми се строго и гласно обратио прве вечери док сам седела на стратешки одабраној позицији за осматрање, у ходничком штабу:

,,Могли бисте мало да припазите на своје ученике, знате?“

,,Молим?“, била сам затечена и ја и свих оних неколико мојих ђака који су ту седели. ,,У чему је проблем?“

,,Иду тамо амо по разним собама, а нико их не контролише. Иду где год хоће по собама.“

,,Па? Друже се деца, то није проблем. Тек је десет сати. Шта да раде него да се друже? Да спавају? Зашто би спавали ако им се не спава? И у чему је уопште Ваш проблем ако се они шврћкају из собе у собу? Не разумем.“

,,Проблем је у томе што им Ви дозвољавате да се шеткају тако по собама. Гори сте од њих.“

Види, види, нема аргументе за своје замерке, а тако лако и брзо се пребацио на вређање. Е, неће тако моћи са мном ма колико био маторофац и намрчен и умишљено строг.

,,Слушај ти, чича, хајде гледај своја посла и бави се својом женом која те је прикачила падобраном за ову екскурзију и не изигравај ми ту просветног радника, нарочито не андрагога јер ти на овој екскурзији немаш никаква овлашћења нити нада мном нити над мојим ученицима и зато немој да ми се обраћаш више са таквим трицама од замерки, а о својим ученицима ћу ја да водим рачуна како ја мислим да је исправно, јасно?!“

Оде чича жустрим кораком. Послушао је савет и у наредних неколико дана, осим неодређеном гестикулацијом на лицу кад год смо се мимоишли у пролазу, више ми се није обраћао.

Већ те прве вечери сам укапирала како то они ,,контролишу“ своје ученике тј. углавном ученице јер је у питању школа са претежним бројем девојака за разлику од наше школе где је много више момака. Строго кажу девојкама да не мичу из соба после 22ч, провере да ли су собе закључане (оно у Грчкој кад се закључа споља, а без кључа може брава да се отвори изнутра па као закључано) и онда скокну до ресторана у приземљу да проведу мирно вече уз винце и мезенце па пред спавање негде после поноћи прођу кроз ходнике, ,,виде нема“ њихових по ходницима и спакују се у кревете. А њихове ученице свуда по разним собама испремештане целе ноћи, трче, крију се од професора по лифтовима и угловима ходника, шуњају се, излазе, траже једна другу, паниче због кључева, беже у било коју собу на препад да их њихови професори не би видели у ходнику, али ни једна не спава, као ни моји ђаци јер нормално, чак ни Пепељуга ни сви њени мишеви по гајби не спавају одмах после поноћи, чак ни у том њиховом бајкастом веку а камоли матуранти у овом нашем либералном 21.

Моји момци и пар девојака су пријавили у ,,ходнички штаб“ где су главне собне журке и није било тешко надгледати како се журке одвијају и негде тамо око два три ноћу ипак завршавају због премора.

,,Хајде на спавање.“ Отерах последње најиздржљивије из свог ,,ходничког штаба“ у којем су се некако на крају окупили незвани и кад се све утишало свуда, бацих дремку од читавих двадесетак минута у том седећем положају успавана досадним призором хидранта на којем пише латинично Ф, а не латинично Х (током целе екскурзије ме је копкала свакојака радозналост о том хидранту) … а онда сам се пренула. Мислила сам да је прошло много више од двадесетак минута па сам обишла све ходнике на свим спратовима, прилепила уво на сва врата свих соба са списка да бих била сигурна да сам једина будна раном зором и да могу опуштено отићи у своју собу на туширање. Кад сам се истуширала, већ се наслутио цик зоре на обзорју. Нема више ни спавања ни дремке, кафа да се пије до пола осам па хајд’ да избудим све до осам да не пропусте доручак.

Буђење је било тежи посао од ноћног надгледања. Куцање на много врата ми је уцрвенило средње зглобове на прстима, а најтврђе спавалице су ми помогле да смршам бар кило дневно јер сам се пентрала и силазила по спратовима бар тридесетак пута због поновног куцања у врата преспавалих. Тек после два дана тако, укапирала сам да Гркос на рецепцији има цео један свежањ резервних кључева и напокон сам могла да одморим прсте и извидам куцкачке ранице на зглобовима. Куц, куц, не буди се успавани журкаш, добро, имам ја и неке друге као војничке, ма деспотске методе: отворим врата од собе, улетим на брзака, викнем ,,Буђењеее! Устај!“, убацим им пар хладних лименки под ћебе, излетим и чујем иза бесну вику: ,,Штаааа! Аааа! М’рш у пм! Еси нормалан јбте, шта ме препадаш, кој’ ти је *****! Ха ха ха нисам ја, брате, разредна је! Ма не лажи! Јесте, брате, видео сам…“

Дрека није битна, важно је да су се пробудили. Доручак не сме да се пропусти пре целог дана обилазака којечега. ,,Добро јутро, разредна. Извин’те за псовку. Мислим, штрецнуо сам се, оно спавам кад хладно одједном, видим лименке, шок, разумете, мислио сам да ми онај ставио, извин’те, нисам знао.“

,,Што мање празних лименки имаш ујутру поред кревета, то је мањи препад кад се будиш, знаш?“ одговорила сам са надом да ће можда схватити увијену поуку.

Екскурзија протиче у најбољем реду, кад оно, после дан два, прилази ми у лифту нека сувоњава строгоћа од тетке и слично оном ,,мужу неке професорке неке школе“, спустивши опасне обрвице под рам цвикера, почела да критикује:

,,Молим Вас, ово је превршило сваку меру. Ваши ђаци улазе нашим девојкама у собе и то стварно није у реду.“

,,Улазе без дозволе или прво куцају?“, упитах.

,,Ви се спрдате са мном?“, одбруси жена срдито.

,,Не, лепо Вас питам, одговорите. Да ли упадају у собе без дозволе? Да ли обијају браве или на силу или куцну па уђу кад им девојке отворе?“

,,Не треба да улазе уопште и Ваш је посао да их у томе спречите.“

,,Зашто? Ако су љубазни кад иду у госте, нећу да их спречавам. Ако су проблематичног понашања, онда ми јавите да реагујем.“

,,Па наравно да су проблематичног понашања кад долазе у собе после вечере кад наредимо закључавање соба.“

,,Е, свашта… Чуј, закључавање хахаха. Па Ви појма немате куда се све шетају ваши ученици или ученице кад клиснете доле у ресторан на пићенце. Хајде мало мање будите у ресторану, а више по ходницима па ћете видети да то Ваше закључавање је потпуна бесмислица, неучинковито је. Ваше ученице остају у собама управо само ако им моји ђаци дођу у госте. У супротном излазе из тих као закључаних соба и Ви појма немате о томе. Дакле, ако моји ђаци иду код њих у собе, логично, онда тиме помажу Вашима да остану у својим собама. Значи, треба да будете захвални мојим ђацима јер раде Ваш посао уместо Вас, контролишу кретање Ваших ученица.“

,,Немам шта више са Вама да причам.“

,,Баш вала. Нит’ заједничких тема нит’ интересовања.“, заврших разговор и одох на своју стратешку позицију у ,,ходнички штаб“ да се и даље мучим зато што не знам зашто се хидрант у Грчкој обележава латиничним Ф, а не латиничним Х иако постоји у његовом називу и грчка реч са почетним грчким словом Ф (велико) односно Greek phi Didot.svg (мало). Зар су се Грци определили за прво слово енглеске ватре уместо за неко своје слово или бар оно латинично Х препознатљиво свуда по свету? Планирала сам да пронађем одговор на та питања чим се будем дочепала интернета, много ме је интересовало.

И тако, протекла је и та екскурзија у најбољем реду. Машинци су били фасцинантно дисциплиновани, увек се окупљали на време па чак и помагали у проналажењу залуталих буцмастих лекарки (начелнице и заменице) које су често касниле пред полазак бус-а јер… фризура, шминка, тоалет и ту и тамо кокетаво чаврљање са неким веселим и шармантним, здепастим и длакавим грчким конобарима.

Последњи дан екскурзије је био и једини без обилазака поподне. Слободно поподне на екскурзији је по мом мишљењу најтежи посао за нас пратиоце јер ни сама нисам могла да замислим шта би све могло да падне на памет матурантима кад им се дозволи толико сати слободног времена на ограниченом простору чија је цела једна страна обгрљена морем. Наравно, смислили су да оду на купање, а мај ни на помолу, вода хладна, плажа релативно топла, ризик огроман.

А власник агенције, власник хотела, цео туристичко-агенцијски кадар све од шофера преко пратилаца групе, водичица са чудном интонацијом у говору, цео присутни просветни кадар из више школа и обе веселе буцмасте докторице позвани смо на последњи спрат у агенцијски апартман ради неког договора.

,,О чему се ради? Морамо сви тамо горе?“, питала сам колегу из своје школе.

,,Не знам, хајде кад су звали. Идемо. Сви су већ тамо.“

,,Али, знате ли да су ђаци отишли на плажу? Видела сам како одлазе, много њих, и ови из наше школе и ови из других. Да ли је неко од одраслих тамо са њима?“

,,Идемо горе да видимо зашто смо позвани па после можеш да обиђеш и њих на плажи. Нису ваљда луди да се купају кад је хладна вода.“

,,Убеђена сам да ће се бућнути у море. Па и ја бих да сам на њиховом месту, ма сигурна сам да ће се купати. Боље да је неко тамо са њима. Стварно ме страх да се неко не удави или изгуби.“

,,Ма дај бре па то је само педесетак метара одавде. Идемо горе, вероватно треба да се договори нешто у вези са повратком па је глупо да само ми не одемо, а сви остали су тамо.“

“ОК“, кренула сам напето. Немам појма шта да радим сада. Како да наговорим колегу да ипако одемо до плаже бар за петнаестак минута. Не смемо дозволити да буду тамо без надзора. Смислићу како чим чујем горе о чему се ради.

Стигли ми у тај огроман агенцијски апартман, кад горе, сви седе, пијуцкају свако своје неко пиће и крене прича о завршетку екскурзије сутра, договор је да се остане толико и толико у Солуну, толико и толико у неком тржном центру и онда назад, све је скоро па протекло у најбољем реду и ,,Само се још не зна у чијој соби је она заборавила минђуше“, шаљивим тоном је прокоментарисао неко од присутних и сви се насмејали и почели да нагађају да ли је овај ишао у собу код ове или онај код оне, кренуле неке алузије, сви се смеју, а ја појма немам о чему се ради иако видим да су то неке интерне шале које су свима осталима јасне и чини ми се задиру у приватност неких од њих, а немам појма којих ни зашто и схватим тренутну ситуацију: уприличили седељку овде да се и одрасли мало разгале последњег дана екскурзије као да нису свако вече висили у ресторану код рецепције. И шта сад, да седим овде и покушавам да скапирам те интерне шале? Да ћаскам са овим шофером који пијуцка пивце ту поред? Јбте, како су ми досадни ови људи и њихове приче.

,,Шта пијете, колегинице?“

,,Неки сок, свеједно који“, одговорила сам.

,,Сок? Ма није ваљда? Хај’те нешто жешће, нећете ваљда сок?“

,,Може кафа.“

,,Ма, Ви се шалите. Пробајте ово, ово је врхунско.“

Њушнула сам чашу. Бљак. Нека ракија. Немам појма које је то пиће, по мом њуху је ракија све што по мирису личи на ракију.

,,Не могу то, хвала. Не волим алкохол.“

У том тренутку, прича о изгубљеним минђушама неке од присутних жена која је све време трајала и вртела се у разним претпоставкама од којих је свака била пропраћена смејуљењем, наједном престаде и нађох се на тапету као скоро никада до тада. Баш је било непријатно. Погледаше ме сажаљиво и прочитах им у погледу: антиалкохоличарка, пу, партибрејкерка!

,,Није ваљда, никад не пијете? Па мора једном.“

Бемумиша, ови нису нормални. Гомила ученика зврји по плажи, појма немамо да ли сви они знају да пливају или не да ли их има под ризиком од срчаног удара, епи-напада и сл. да ли ће бити блентавих идеја међу њима тамо под хладном водом, а ја седим овде и слушам којекакве латентно вулгарне коментаре и инсинуације неких оближњих помамљених нејебичара. Одох на плажу, нека се ове докторке мувају са шоферима, профани с водичицом, нека журкају, стварно ми се не бива овде чак ни ако морам. Јбг, моје дете има само мене, нека ови овде и мисле да мрачим, али не смем себи да дозволим робију ако се неком ђаку нешто наопако деси на екскурзији…

,,Ја се извињавам, отишла бих да видим шта раде ученици на плажи. Видимо се после.“

Већ на рецепцији налетех на девојчице из одељења. ,,Разредна, ‘ајд и Ви са нама на плажу, хоћете?“

,,Аха, управо сам кренула. Да ли су сви тамо или је још неко остао по собама?“

,,Сви су тамо. Ми смо последње кренуле. Имате купаћи?“

,,Имам, али нисам мислила да се купам.“ А онда сам схватила да познајући себе и своју највећу љубав, воду, пукла бих од муке ако не улетим у море па макар и под зимски лед. “Чекајте ту, само да га обучем и стижем.“

Отишла, обукла купаћи, прегледала ходнике, проверила да ли су сви кључеви на рецепцији,  девојчице сачекале, одосмо на плажу.

Кад тамо, куд који мили моји. Неки се купају у хладној води, неки трче по песку, неки позирају и фотографишу се, тачно нисам знала ни где су моји ни колико их је ту, колико у води, колико на сувом, ухватила ме је паника и страх. Како да их окупим на једно место на оволиком простору, нема шансе, хорор!

Међутим, чим смо стигле, ето целе наше екипе на окупу моментално. Хвала Богу. Пребројала сам све главе, тридесет и осам, сви су ту, и моји и они колегини, ма одлично. Сад можемо и да се бацимо у воду па нека је и хладна.

Била је заиста хладна вода. Скочила сам у плићак и следенила се, али кад се настави пливање, брзо се изгуби осећај хладноће и може да се плива, али кратко. Свако ко је ушао у воду схватио је то, минут два и бежи напоље.

Кад је сунце зашло, свих 38 глава је кренуло назад у хотел, а ја са двојицом последњих проверила да ли је ико остао на плажи, није нико па смо кренули назад и ми иза осталих. Успут су неке будале испред нас запалили неке ,,маце“ на стази иако је било ветровито. Моментално ми је синуло да нисам можда интуитивно мозгала о оном хидранту? Сад кад се запалимо… ,,Гази то! Брзо!“ Табали смо папучама као припадници неког афричког племена и једва то погасили те стигли на вечеру.

,,Како ли је протекла она седељка на последњем спрату? Биће да су они тамо горе сада нешто пијанији од ових доле са плаже, зар не? Децу на плажи морска вода заледила у трезвеност цело поподне. Море или ракија? МОРЕ!“ размишљала сам, али мрзело ме је коментаришем гласно.

И тако, сутрадан Солун, јурњава купохоличара, трговински центар, купохоличари у заносу, дискотека увече и напокон повратак. Четири ноћи неспавања и четири дана пребројавања глава потпуно су ме измрцварили, нарочито то пребројавање. У сваком окупљању лепо почнем да бројим, а онда крене ометање па стално морам из почетка. Ја кажем 25, а Тошић 342, ја 29, а Тошић 124, и на крају је успео да ме збуни. Опсовах га бесно на неочекивану радост целог задњег дела аутобуса. Успело им напокон да ме тим ометањем бројања избаце из такта и да ми извуку псовку па се порадовала деца том свом ,,успеху“. Једва сам чекала да аутобус крене према Србији и да се поштено наспавам код куће.

Ушла сам у стан, затекла неко дебељушкасто детенце и своју маму на тераси и згранула се: ,,Мама, па шта је ово? Чиме си је хранила ових дана? Мила? Па, мило моје, не могу да те препознам! Мама, како се тако брзо угојила? Боже, па ви сте пет дана само јеле?“ Нисам успела да задржим смех шокирана сазнањем колико бака може да угоји ситно дете за само пет дана и четири ноћи. Фасцинантан призор. Оставила сам дете нормалне тежине, а затекла буцка којег сам угњавила загрљајима цело то поподне, а онда сам се скљокала у кревет са болном упалом ува, од сталне промаје у грчком ,,ходничком штабу“. Док сам трпала капи у уво и трпела бол, још више ме је иритирало што због бола не могу да се концентришем на интернетску претрагу о зашто Грци хидрант обележавају са Ф, а не латиничним Х и шта значи она реч на хидранту која почиње грчким Фи те зашто нису слово те речи узели за ознаку.

Са упаљеним увом сутрадан сам отишла на посао.

,,Како је било на екскурзији?“, упитао је директор.

,,Све у реду, сви су задовољни, сви су на броју и све њихове длаке с глава су на броју.“

,,Одлично. А ја чуо од неких колега из других школа свашта причају као да си ти била најгора на екскурзији.“

,,Ја? Шта ми замерају конкретно?’

,,Ма, није то ни толико битно, него кажу била си дрска, дозвољавала ђацима да излазе из соба, водила ђаке на плажу, кажу да су чули да си скакала на главу…“

,,Водила“ уместо пратила? Ма хаос био, стварно, скакала сам са трећег спрата на главу у празан базен и треснула о суве плочице, ево упалило ми се уво и сад мећем у уво капи и ватицу, видите? Муке живе… Опустите се, све је било ок него неке колегинице и колеге и неки нечији муж из тих других школа трипују кад цугају алкохолна пића на радном задатку. Заправо, у току екскурзије сам најчешће седела ноћу у ходнику поред неког црвеног квадрата на зиду и бавила се једном само наопаком лингвисти битном мишљу: зашто је на грчком хидранту слово Ф латиницом, а не Х латиницом, знате ли то?“

,,Хаха… ди то знам? Пронађи ти то на оном твом интернету.“

,,Сутра ћу. Сад ме боли уво.“

А мислим се у себи: ,, Чуј, мој интернет. Јок, него ћеш ти да ми изгуглаваш информацију о белосветским ознакама на хидрантима на тој твојој алапачкој мрежи… не знаш ни да укључиш рачунар, а ту ми нешто директорујеш у двадесет првом веку у стручној школи препуној информатичких предмета и тресеш се због аброва истих таквих кадрова, бруко неодемонкратска и старокомуњарска.“

 

………………………………………………………………

 

Касније сам расветлила те своје жуљкаве недоумице о тим тамо словима. Оно грчко πυροσβεστικές φωλιές у буквалном преводу значи ватра гнездо, а као цео израз је противпожарни апарат. Значи, грчка реч на грчко Ф је гнездо и глупо би било да то метну самостално као ознаку за хидрант. Ипак, и даље не знам зашто нису изабрали латинично Х уместо латиничног Ф. Некако је, с’ временом, то престало да ме интересује па сам ту радозналост завршила дистанцираним поједностављивањем: ,,Ма нека и Грци имају некакву неоправдану енглештину тамо код њих, равнотеже ради, да се не сручи баш сва енглештина овде код нас.“

 

potpis-mali-tif

Ostali tekstovi