Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Лудача и ја

Она и ја се заправо никада нисмо богзнаколико волеле. Она је увек мутљиво покушавала да и мене и многе друге привуче себи и отуђи од људи, а ја сам јој се упорно опирала чак и кад сам била веома мала чак и када је друге успевала да обрлати, подмукло замајава и управља њиховим животима крадући им време, а време је врхунска драгоценост.

Истина, некада давно, понекад сам јој се и радовала, вероватно зато што сам била мала, наивна и докона, посебно викендом и о зимским распустима када сам и по два три сата проводила уз њу помно је посматрајући. Истина, и она је тада била много пристојнија него касније када је скроз полудела и постала одвратна, ма потпуно неподношљива, агресивна и ружна.

Шта год ми је сервирала да би ме привукла, није јој остварило намере да ме придобије. После Колибрија, Коларићу Панићу, Коцкице, Последње оазе и цртаних филмова старије генерације, она је мало по мало постала подметач за књиге, боје и пепељару. Нисам је потпуно игнорисала, дозволила сам јој да ме понекад раздрма неким звуцима, али су звуци који ми пријају на крају сведени на минимум трајања максимума квалитета.

Много година ме уопште није узнемиравала јер је била далеко од мене. Једне зиме, отприлике годину дана пред бомбардовање Југославије од стране колонистичких северозападних пролива, седнем ја са дедом да одгледам Дневник 2 и први пут сам тада чула неку песму која је, речено ми је после, редовно ишла пред  Дневник већ годинама пре те вечери. Песма је била родољубива и донекле поклична у тону. Певала ју је нека поп певаљка која је била уштимана у естрадни бизнис под том екипом у власти, али ја то ништа нисам знала и чувши песму, расплакала сам се као крфска обала по олуји јер уместо те песме, знала сам све остало шта се спрема нашој сиротој држави постављеној пред отровне праћке белосветске, са свих страна. Суза сузу је стизала и престизала, а мама ме упитала успаничено: ,,Шта се дешава, да немаш неки проблем за који ми ниси рекла? Ниси положила у јануарском року? Трудна си? Ниси ваљда на неким дрогама? Шта ти је? Немој да кријеш ако имаш неки проблем?“ ,,Боже, мама, какве дроге, какви испити, каква трудноћа, па растужила ме је ова песма, испада да сам луда ако сам тужна због Србије? Видиш ли ти шта нам спремају ова говна са запада? Уништиће нас, бре. Омладину су скроз заразили, дебили ће нам водити земљу, испраће нам мозгове више него што су и Турци и Тито успели свако у својој окупацији…“ Мама је и даље била упорна:  ,,Чекај, зар ниси у Новом Саду нигде чула ту песму? Свако вече је пуштају пре Дневника, побогу.“ Одговорила сам да нисам јер нисам. Мама се засмејала, а ја се осетила као пала с Марса… директно пред екран што је права шок терапија за једног Марсовца. То је било веома болно нагло приземљење.

Сећам се и једног поподнева после 2000. када је мој муж укључио лудачу и са екрана се зачуо ужасан женски глас. То је био глас неке водитељке у фотељи. Погледала сам о каквој се то крештавој сподоби ради и видела неку женскињу са брадом утученом у доње зубе како млатара рукама и крешти ли крешти док јој препеглана коса у чудним трзајима главе једва покрива уши, а чешће покрије очи са којих дотична с времена на време, опет наглим и недамским покретом, стресе те танке праменове. Док сам кувала кафу са намером да је са задовољством испијем у свом углу стана, помислих: ,,Боже, какво непријатно прегласно женско створење… па ја са оваквом не бих могла ни једну кафицу да испијем, мозак ми проби овај њен глас…“ И у сред те мисли, схватим: ,,У ствари, шта ја радим? Па ја управо пијем кафу у друштву крештеће кокошке…“ Прогунђала сам одмах: ,,Миле, кад укључујеш ову кутију, бар изабери неки нормалан програм, ајд молим те мењај канал, пусти Класик ФМ бар док не попијем кафу!“

Сећам се и оне ситуације када ме је комшиница питала ко су ти људи који се у нашем стану стално свађају. Збунила ме је јер муж и ја се нисмо свађали или се бар нисмо никада расправљали превише гласно. Тек у наставку њене примедбе сам схватила о чему се ради: ,,Стално се чује како неки мушкарци, више њих, вичу један на другог, ми се баш питали шта се дешава…“ Дошла сам кући и рекла мужу: ,,Изгледа да превише појачаваш ТВ када пратиш оне твоје политичке полемике. Смањи мало јер комшије мисле да овде имамо бар пет мушкараца који замало што се не потуку.“

Једног дана 2002. године, имала сам пребукиран распоред од јутра до вечери. Одмах после наставе у школи, било је заказано целодневно симултано превођење на Пољопривредном сајму. Ангажовао ме је дистрибутер машинских уља и мазива за симултани превод у целопоподневном обиласку Сајма у друштву са неким главним Англосасојутом белосветски познате фирме у тој области и креће поподне, ја гладна с посла кренула на хонорарни посао бар десет пута боље плаћен (цела месечна плата за једно поподне превођења) и на сваком штанду, овај наш који ме је унајмио, био је упоран да се све што Англосасојут поразговара са комерцијалним директорима свих фирми које излажу на Сајму, моментално мора превести и њему да би он био у току са ама баш сваком изговореном реченицом.
На сваком штанду сам онако гладна појела по нешто ситно од оног што се излаже, од маргарина без хлеба до кобасице и шунке без салате и џема без млека и све ми се то збрчкало до мучнине у том окретању главе у симултаном преводу између три туђе главе, две наше и једне иностране. Увече ми је толико било мука да сам једва преживела одлазак у неки напуцани ресторан Ел Гаучо у којем ми се ништа од хране није свидело па ЧАК ни сладолед, свиделе су ми се једино прелепо спаковане тамнозелене салвете.
По доласку у стан сам намеравала само да легнем и заспим, али ми је муж оставио порукицу да у име неке студентске организације којом је у то време председниковао (другим речима, уместо да учи, политичарио је) наступа на телевизији Мост са темом о студентском стандарду у Новом Саду и писало је на папирићу ,,Погледај па ми после кажи како ти је звучало“.
Ок, укључила сам лудачу и упала у гледање негде таман када је он у том студију веома сликовито описивао какви су шугави студентски оброци у мензи: ,,Салата је толико смрдљива да је ни не поједемо, него поједемо оно што само по боји личи на месо и бар викендом успемо да се скрпимо за један мали Еурокрем да отерамо онај гадан укус бућкуриша из мензе из уста“. На тај опис, прорадило ми је сећање на студентску мензу после много година и одједном ми се смуљкала сва она безвезно комбинована храна са Сајма и она лепосервирана безукусна храна из ,,Ел Гаучо“ да сам моментално одлетела у тоалет, бацила бљуц, написала му поруку да је опис студентског стандарда био пресликовит за моје стање организма и легла да спавам.
Ујутру сам се пробудила веома касно јер је била субота и то од неке шпице која је заурлала на лудачи. Хтела сам одмах да је искључим, али као и свака људска корњача са дном од притиска после буђења, определила сам се за краћу линију кретања до шпорета да приставим кафу и директно до тоалета да се истуширам и разбудим док кафа проври.
По изласку из тоалета, са екрана зачух неки полно недефинисани глас: ,,Али, знате, они немају ЧАК  ни мармеладицу да се засладе после ручка…“ Помислих: ,,Опсаа, можда се у медијима даље развила прича о студентској исхрани, де да обратим пажњу…“ Кад оно, главуџа Наташе Кандић се избечила са екрана са све оним њеним смешним шишкама и не прича о стандарду српских студената него о затворском СТАНДАРДУ ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА!!! Ааааа?! Па, јебем ти, сунце богово, па да ли си ти, бабо, нормалнааа?! Мрак ми је пао на очи, притисак је скочио двадесет пута брже него да сам пет домаћих кафа-убица попила и одвалих екран ногом из све снаге тако да се лудача сурвала на тепих са столице на којој је месецима пре тога полустабилно стајала са својим 50 пута 50 цм екрана.

,,Ма јебем ти државу кад се ово пушта на ТВ. Ово зло НИКАДА више нећу да гледам. ГОТОВО!“

Тада сам први пут у животу опсовала и баш се излетела на државу и тада смо се лудача и ја заувек растале и никада више састале. Баба која је била окидач за растанак, кажу људи, и даље баљезга о својим изабраним темама, али бар подаље од мојих ушију исто као и она кокошка у студијској фотељи, исто као и они који се гласно свађају преко стола и преко микрофона уз чашу киселе, исто као и они који певају или мисле да знају да певају, свирају полном органу или на инструментима или они који, чујем сада у последње време има и таквих, који гласно и сочно псују, оргијају, туку се у разним студијима да би постали популарни.  Полусвет је тамо негде, далеко од мене, затворен у тој лудој кутији за сада без белих кошуља, без крпе преко уста, без ланаца око ручног зглоба, без наногице и без одговорности пред законом.

Не бих даље о томе како се развија људско биће без додира са лудачом (касније ћу) и за сада, можда је довољан само ситан пример разних комуникацијских рупа које временом постају неизбежне.

Понекад тако, наиђе неко ко се усуди да ми се удвара и ћаскање се некако докотрља до приче о лудачи:

,,Kako ne znaš ko je, pa stalno je na TV-u?”

,,Ne znam, ne gledam televiziju. ”

,,Ne gledaš televiziju?” :/

,,Ne. Više od decenije. ”

,,Ma da, bre, nema šta ni da se vidi. Nego pusti samo to u petak u …sati, da čuješ… ”

,,Ne mogu, nemam televizor. ”

,,Nemaš televizor u stanu? ” :O

,,Nemam ni priključak, zatvorila sam ga glet masom. ”

,,Živiš bez televizora?  :O Ne mogu da verujem. Pa kako?“

,, Nije mi zafalio.”

,,Ma i ja ga ne gledam, samo vesti i tako to.”

,,De si baš vesti naš’o? Pa baš to je za preskočiti.”

,,Ne, bre, retko i to gledam, baš kad je neka vest, onako neka bitna za život i tako to. Obično više gledam neki naučni program ono Nešnl Džiografi, Histori, Eniml Planet i tako to. Čisto informativno. ”

,,Sat i nešto života nije za bacanje na televizijska razglabanja. ,Naučnije’ ti je da te razvučene emisije pročitaš kao kratke pisane forme širom Internetije i intuitivno zaključiš je li to stanje ili sranje. ”

,,E, nemam ti ja vremena za internet i te bakrače. Nemam ni profil na Fejsbuku.Retko i mejl koristim, ne volim ja to da visim po Fejsbuku, Tviteru i tako tim mestima, ipak sam ja poslovni čovek, mnogo obaveza… ”

,,Nemaš vremena za kratke tekstove, a imaš za televizijske emisije? Nema logike. Uzgred, nisu Fejsbuk i Tviter cela Internetija, to te neko slagao… ”

“Hehe, opasna si, ne daš se pokolebati. Nego, hoćemo li na kafu negde? ”

“Nećemo. ”

 

Ostali tekstovi