Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Робље демонкратије – Профил корисника 3

(Хронолошки: Профил корисника 1, Профил корисника 2)

У току лета сам ретко навраћала у Фејсбуковац јер је био претрпан фотографијама стопала са неким водама у позадини па ми није било логично да, уместо реке и мора који су ми доступни у следећих месец дана, блејим у нечије чукљеве и разне облике ножних прстију.

Звирнула сам да бих смањила гомилање обавештења и саблазнула се над бесмисленим коментарима под својим сликама о којима су обавештења углавном и била. Ијуу, чему ова гомилетина комплимената који не инспиришу? Кад бих усвојила сву ту креативну комплиментанцију уместо употребе добро осветљеног зидног огледала, гарант бих поверовала да сам некаква белосветска, а нетакнута мисица, врхунски секс-симбол за којим халапљиво дахћу хуманоидни мужјаци, владарка над свеколиким господством, префињена дама чија је прда заправо милозвучна мелодија за емитовање миомириса пољског цвећа и чија стопала никад нису крочила на тло, него та плишано мекана стопала ледбе у неком чудесном заводничком плесу пред којим ничице попадају обожаватељи свих раса, дезена, полова и поремећаја.

При тој мисли, сетила сам се да променим облогу на стопалу које сам расекла целом дужином ујутру тог дана. Била сам се занела у том раном залету у Дунав па превидела да кеј обложен речном травом није тобоган и фијууу, весело склизнула низ њега у воду преко стакла пивске флаше коју је нека неодговорна особа претходне ноћи слупала низ кеј у реку. Уф, рана је пуна песка. Тако ми и треба кад сам цео дан њоме газила по плажи охрабрујући се с’ времена на време: ,,Ако је пећински човек могао да трпи повреде и пичи даље без дезинфекције и превијања ране, могу и ја. Зар да прачовек буде храбрији од мене? А, не.“  Ипак, требало би и цело тело мало боље неговати; бар сада после две недеље исушивања на сунцу и под водом да употребим оно млеко за сунчање. Па фино, има ово љигаво фејсбучко комплиментирање и неки користан учинак. Не бих се ни сетила да се позабавм негом себе да ме комплименти под фотографијама нису подсетили да је крајње време за то. Кожа ми је у поређењу са тим углачаним фотографијама била као међусеоски путеви по Србији у поређењу са новим еуропским аутопутевима на граничним прилазима, лепим и глатким као тепсије, репрезентативним… Па добро, хвала на комплиментима, драги контакти, и надам се да сте завршили са тим просеравањем јер од сада вам нећу дати ни прилике ни повода да се тиме разбацујете. Шта сте префилтерисаног видели, видели сте, нисам ваљда блесава да упицањујем све фотографије због јавног мњења Интернетије. Имам преча посла од тога, нпр. да одем и на ноћно пливање са све овом ранетином на стопалу.

Него, запитах се, да ли би било културно сад да и ја њима напишем некакве комплименте под њиховим фотографијама? Јој, баш ме мрзи да се бакћем тиме, али ‘ајд.

Чек, прво ћу овој јер она је била изгледна кад смо биле у средњој школи па ће ми бити лакше да искомплиментирам, а да не слажем (било би глупо да због овакве безвезне активности у Фејсбуковцу погазим заклетву о искрености коју сам себи дала још пре пуних двадесетак година). Јбте, ал’ упрасила, ју, ју, ју… и лице јој се променило у безвезе, џаба сва графичка обрада. Очи, да, написаћу јој комплимент у вези са очима. Чек, како да формулишем да то звучи лепо, ‘нако мало као књижевно… ма појма немам. Гледам како су други формулисали комплименте. Пази, бога ти, какво тралалаисање. Ове две које се никад нису подносиле уживо, сад се гађају са: ,,дивна си, прекрасна си, ма ти си дивнија, ма нисам, ти си, не мењаш се, душо, срце, цмок, цмок, лубим…“ Пу, какво је ово фолирање! Не бих да учествујем у тако нечему. Смислићу неки непретерани комплимент, неку реченицу са мером, без оваквих лажних емоција у словцима и смајлићима, али… стварно нисам инспирисана.

А не, Фејсбуковцу, досетих се, нећеш ме вала увући на то своје посело као оне вечери кад сам спуцала пола сата бирајући музику против турбо-фолк тенденција у омладине. ,,Беж’ са интернета у воду!“, наредих себи изричито.

Пар недеља касније, опет сам звирнула у селце, из психолошке нужде јер сам била љута на форумске цензоре па реко’ ајд тек из неког ината да изјавим пред нешто више од десеторо људи шта мислим о огавној жутаћкој цензури по целој широкој Интернетији, да ја то њима кажем па можда ми се придруже некoм било каквом утешном подршком. Цензурисаше ме најопакије, без основа, чак и без оправдања, чак и уз дрске коментаре цензора и то је тако било кад год прокоментаришем прозападни хиперлиберaлни активизам неких невладиних организација и њима блиских јавних гласила.  Сматрала сам да сви око мене, и стварно и виртуелно око мене, треба да знају како то демонкрате управљају јавним мњењем у Србији, како нам свима у комплету шмирглају пажњу и затупљују ум и каквим се све безобразлуцима служе. Треба више људи да зна и да много више нас спречи да нам демонкрате забрањују да говоримо против њихових огавштина. Сви ми који, бар онолико колико то можемо и умемо, покушавамо да упутимо ширу јавност у њихове преступе па чак и у кривичне преступе њима блиских штеточина из нво сектора према сопственом народу и држави, на удару смо цензуре. Сви ми који овако или онако, самостално или удружени у мање групе настојимо да спречимо кршење Устава Србије у пропагандном деловању тих нво агресиваца, било да су они мајстори за спиновање или најобичнији штеточински тролови, ботови, спамери у свим врстама медија широм Интернетије и ван ње, цензурисани смо. Силом нам мећу њихове жуте фластере преко уста, а сада би и преко руку, претераше.

Изланух тада у Фејсбуковцу реч две, три, четири, пет, до десетак а можда и двадесетак о цензури, кад оно, мук, ни милиметарски коментар подршке. А фотке сте ми коментарисали у више редова текста, а? Доколичари, шта сад ћутите, имате ли мишљење? Не пита вас овај инострани фејсбучки зид, ја вас питам, знамо се ваљда, гукните, има ли нас више који не наседају на медијско затупљивање? Има? Целих пет од триста? Бемнам проценат. 🙁

Ништа онда, извините на сметњи, само ви наставите ту где сте стали, филтеришите се, тртите се фотографијама по овом селу, међукомплиментирајте се, прецизно и редовно бележите где се налазите те тиме потпомогните белосветска статистичка истраживања, а ја одох одавде… Поз.

,,Какво глупо губљење времена. Ако икад више звирнем у ту селендру, нека ме ђаво носи!“, као решила сам.

Заборавила сам да кад нешто решим да урадим, обавезно урадим, али кад нешто решим да не урадим, није извесно да ли ћу се тога придржавати. Радознали дух, ваљда, шта ли… Ма какав радознали дух, него црк’о Месинџер у сред договора са Марком о кад стиже сутра па сам открила да Фејсбуковац може да послужи и за разговор са блиским људима. Одлучила да направим профил и мами…

 

Робље демонкратије – Профил корисника 4

 

Ostali tekstovi