Pepsi

Među raznim psiho strukama vlada stalna utrka sujete oko pitanja ko je stručniji da tumači ljudsku psihu (koja je istražena taman koliko i spoljašnji svemir, ali bi odmah bio proglašen ludim onaj ko bi tvrdio da razume svemir dok oni koji misle da razumeju ljudsku psihu uglavnom se nekako provuku bez takvog proglašenja).

Milica nije jedna od ljudi tih oblasti ,,stručnosti’’. Ona je obična, seljački pronicljiva i psihički veoma stabilna osoba. Ona učestvuje onda kada proceni da je bezbedno, a kada proceni da je previse krvožednih zombija naokolo, e tada samo posmatra i beleži u svoje blogče… jer voli da piskara kad nema drugog posla, zaludnica jedna i dokoličarka.

Te je tu i tamo po nešto zabeležila…

Slučaj 1.

Jedne večeri, sedne Milica u dokolici za komp te zajaha po Internetiji i navrati do sela Fejsbukovca da osmotri o kakvim temama divane njeni daleki poznanici. Već u prvih nekoliko prikaza, Milica je naletela na jedan strahoviti verbalni okršaj. Grupa psihijatara i psihologa, među kojima je bila i njena školska poznanica iz gimnazije, neukrotivo i grubo kao čopor kerova napadala je, što na ličnoj što na bezličnoj osnovi, nekog pristojnog studenta jer se usudio da izjavi da je matematika nauka nad naukama pri čemu je priložio i priličan broj argumenata i jedan veoma zanimljiv dokumentarno-filmski prikaz. Milica je već bila batalila ikakvu polemičarsku komunikaciju sa poznanicom iz srednjoškolskih dana još od kada je primetila da su vrhunci virtuelno-razgovornih kapaciteta te njene poznanice fotošopirani prikazi pozeraja koji nevešto skriva gomilu salca i svakodnevnu monotoniju, citati Koelja, Bukovskog i po neka parafraza narodnih umotvorina pošećerenih bljutavkastim parcijalnim retnjiterovanjem trućanja nekakvih logoreičnih blogera sa B92 (onih koji se besomučno istresaju po tastaturi uz redovne osvrte ka Viki-izvorima i raznim rečnicima u potrazi sa što vise varvarizama kojima bi nadomestili ili bar nevešto zamaskirali svoje siromaštvo srpskim rečima i duhom nezavisno od jezika). Ipak, Milicina duša nije dozvolila Milicinim prstima da bar ukratko ne stanu u odbranu simpatičnog stava napadnutog studenta naročito zato što je kroz posmatranje cele te, blago rečeno, polupane i mahnite diskusije, jasno videla da psiho-napadači na mladića nisu ni obratili pažnju na njegove precizno formulisane argumente a kamoli se osvrnuli na njegove valjane izvore saznanja koje im je nepokolebljivo i u više navrata predočavao. U nameri da se bar na desetak minuta uključi u to ludilo, bar radi igre rečima, da podrži manjinski stav i bar sitno doprinese brojčanom stanju na strani studenta, Milica je napisala komentar bez neke posebne želje da otvara dalju polemiku, više sa željom da razgoropađene psiho-napadače podstakne na uvažavanje sagovornika ili bar materijala koji je sagovornik izneo pred oči te razularene gomile. Komentar je bio relativno kratak: ,,Matematika jeste vrhunska nauka i njome se zaista može precizirati sve. Probajte da ne napadate dečka pre nego što dostignete njegov nivo upućenosti u teme o kojima piše. Ponudio vam je izvore kao na poslužavniku. Ne bilo vam teško, pogledajte ih, pročitajte pre napada na njegove stavove a naročito pre napada na njegovu ličnost.’’
Već posle minut i kusur, Milica vise nije videla sadržaj diskusije. Zapitala se šta to bi i tim pitanjem se obratila poznanici iz srednjoškolskih dana (psihologu po profesiji) na šta je dobila odgovor: ,,Isključila sam te iz prijatelja jer si mi uvredila struku.’’ ,,A? Šta?’’, šokirala se Milica ćutke prema ekranu. ,,Pa, da li je ova normalna? Ček, da pitam ponovo. Možda je nisam dobro razumela.’’ ,,Šta sam ti uvredila? Ne razumem.’’, poslala je Milica. Dobila isti odgovor i obrazloženje. ,,To što si napisala da je matematika vrhunska nauka vređa moju struku. Ti znaš da je moja struka psihologija i u mom profilu neću dozvoliti da se moja struka vređa.’’ Milica nije mogla da veruje svojim očima. Diplomirani psiholog koji bi trebalo da najpre bude u miru sa sobom da bi sabrano mogao pomoći drugima da prevaziđu svoje psihološke probleme upravo izjavljuje u pisanoj formi da je izjava o drevnoj nauci matematici uvredila NJENU STRUKU, nekolikodecenijsku psihologiju. Fascinatno sujetno, fenomenalno debilno, savršeno poremećeno… ovo obavezno zabeležiti kao jedan od ,,uglednijih’’ bisera među zapisima o umišljenim budalama.

Slučaj 2.

Milica je radila neko istraživanje o broju samohranih roditelja na nivou škola pojedinačno. Ulazi u kancelariju psihologa jedne osnovne škole sa pitanjem o broju samohranih roditelja i dobija odgovor: ,,Nema toga mnogo kod nas, znate, ipak je ovo ugledna škola…tu su uglavnom deca advokata, doktora…’’ Milica je saslušala i bilo joj je jasno da nema svrhe pitati dalje nekog ko je ubeđen da među advokatima i doktorima brak jednostavno mora biti savršen, nema umrlih advokata i doktora, nema nepoznatih roditelja među advokatima i doktorima, izgleda da je samohranost rezervisana isključivo za neugledne ili za ljude nekih drugih zanimanja. ,,Bože, kakav elitizam, debilizam, snobizam šta li je, po preciznim definicijama svih ovih pretpostavki, neverovatno’’, pomislila je Milica pre nego što je zabeležila i ovaj biser međ’ ostale ,,psiho-dragulje’’.

Slučaj 3.

Učeniku se ne uči osnovno gradivo, osnovnoškolsko gradivo u prvom razredu srednje škole. Obrati se psihologu u nekom kontekstu uz napomenu da je on, učenik, procenio da mu dotični školski predmet neće trebati u životu i radu. Psiholog poziva predmetnog nastavnika i učenika na razgovor. Nastavnik pre početka razgovora napomene psihologu da se radi o gradivu koje je trebalo da bude savladano u osnovnoj školi i da se bez tog osnovnog znanja ne može ići dalje i da učenik treba da se podstakne na učenje. Psiholog postavlja učenika i nastavnika za pregovarački sto, jednog preko puta drugog, seda za čelo stola u otprilike sudijsku poziciju i počinje razgovor rečenicom: ,,Hajde da vidimo šta je problem između vas dvoje.’’ Pa bogatipsihološkog nismo u bračnom savetovalištu da se tako postavljaju ljudi i tema onda kada je problem u najobičnijoj lenjosti kod učenika i u očekivanoj želji nastavnika da posle godina i godina neučenja ne dozvoli da se to neučenje nastavi uz čekanje poklonjenih ocena. Milici je došlo da lane: ,,Rešavaj ti sa svojim partnerom probleme ,,između vas dvoje’’, a ovo dete ovde nije deo od dvoje, nego deo obrazovno nepodsticajne porodice u kojoj ga pujdaju protiv obrazovanja i šalju u školu samo po diplomu, po papir. Tamo traži problem, tamo gde problem nastaje…’’ Ipak, Milica je prećutala jer je znala da prosečan psiholog jednostavno ne bi mogao da svari neku takvu izjavu. Dozvolila je psihologu da misli da je rešavao problem koji je ipak kasnije bio rešen na neki sasvim drugi način, pedagoški ispravan i daleko od PePsi teoretisanja i prenemaganja. Naravno, zabeležila je slučaj, da se ne zaboravi.

Slučaj 4.

Ovo je jedna od najupečatljivijih Milicinih beleški. Dolazi izvesni prosvetni radnik na redovan pregled kod psihologa, u ustanovi zdravstvene zaštite, kojim se dobijaju novoformulisane potvrde ,,za rad u prosveti sa decom’’ jer se u prethodnim pregledima pri zapošljavanju rutinski pisalo samo ,,za rad u prosveti’’. Svi dugogodišnji prosvetni radnici kod kojih je ustanovljeno da nije napisan novoformulisani i novizahtevani rečenični izraz, dobili su nalog da ceo zdravstveni pregled urade ponovo o trošku ustanove u kojoj su zaposleni da bi se taj izraz dopunio. Među tim prosvetnim radnicima je bio i prosvetni radnik koji se usputno bavio, ispostavilo se da je tako, jednim od najopasnijih hobija današnjice: nezavisnim informisanjem uže ili sire javnosti (kako kad jer širina javnosti je relativna) o štetnim propagandnim aktivnostima na teritoriji države što je, uz neki trapavo nakalemljeni povod, dovelo i do orkestriranog medijskog napada na dotičnog prosvetnog radnika u javnim glasilima. U razgovoru, pred davanje potvrde za ,,rad u prosveti sa decom’’, psiholog upita prosvetnog radnika zašto se bavi tzv. blogovanjem. Prosvetni radnik odgovori da je osnovni razlog to da, koliko je u njegovoj moći, upozori kroz svoje pisanje kakve su štetne aktivnosti pripagandista na teritoriji države sa dugoročnim posledicama po decu i porodicu u celini. Psiholog sve držeći hemijsku u rukama upita: ,,Da li Vi mislite da možete spasiti svu decu sveta?’’ ,,Iju, kakvo glupo, ali trik pitanje’’, pomisli prosvetni radnik. ,,Ovo je kao da te neko pita da li misliš da si Napoleon, Kleopatra, Nikola Tesla, Majka Tereza ili možda Cezar…’’ ,,Naravno da ne mislim’’, odgovorio je prosvetni radnik. ,,Pa, zašto onda pišete? Imate svoje dete, Vi treba da brinete o svom detetu, da je njemu dobro, a za ostalu decu neka brinu njihovi roditelji, zar ne?’’ ,,Uff, ova sada drži onu hemijsku u ruci i treba da napiše formulaciju potvrde, šta reći, a ne reći pogrešno, da me ne interesuje dobrobit tuđe dece ili da me interesuje ili da me interesuje samo dobrobit mog deteta ili da me ništa ne interesuje osim potpunog komformizma i bezbednosti, zar je interes mog deteta u opoziciji sa interesom ostale dece… ‘ajd, brzo formuliši odgovor, vidi kako te posmatra kao hrčka u kavezu za eksperimentisanje uslovljavanjem…’’ ,,U pravu ste’’, izjavi prosvetni radnik, ni sam sebi ne verujući, uz misao da ne može njegovom detetu biti dobro ako postoji tendencija ka onome što nije dobro ni za jedno jedino dete, te krene u dalje formulisanje izjave u nadi da je možda baš to izjava koju psiholog očekuje ili, bolje reći, priželjkuje: ,,Stvarno treba da batalim to pisanje, ipak je meni najbitnije da je mom detetu dobro, šta ja ima tu da brinem o tuđoj deci…’’ Nije stigao ni do kraja rečenice, kad psihologova hemijska je već ispisala i potpisala potvrdu ,,sposoban za rad u prosveti sa decom’’ i psiholog se nadoveže na izjavu neočekivano spremno: ,,Pa, to Vam kažem, imate posao, važno je da ga čuvate, treba Vam ta zarada za Vaše dete a i za Vas je bolje da se manete pisanja po internetu.’’ Prosvetnom radniku je laknulo. Iskopirao je potvrdu u nekoliko primeraka tek za svaki slučaj, da se ne zagubi ,,slučajno’’… jer nije odustao od pisanja, jer pisanje ne remeti život njegovog deteta, a može biti važno i za ostalu decu, bez obzira na preporuke psihologa o ,,sam si sebi centar sveta’’ jer bi svet bio veliko sranje kada bi se svi držali takvih preporuka, a kakva bi tek deca postala ako bi ih vaspitavali po takvim preporukama… ne daj Bože. Ovo je svakako bilo važno za zabeležiti, plus masna slova, font veličine minimum 14.

Slučaj 5

Učenik neće da uči. Učenik neće da dolazi na redovne časove redovno. Učenik neće da dolazi na dopunsku. Učenik odbija da učestvuje na redovnom času onda kada je prisutan. Učenik jasno izražava nameru da bez učenja završi razred bar žalbom na ocenu na popravnom, za to tvrdi da uvek mora uspeti. Učenik se ne ljuti niti buni protiv nedovoljne ocene na kraju školske godine jer je svestan svog nezalaganja i svojih namera da ,,pravnim’’ sredstvima opovrgne ocenu onda kada za to dođe vreme, u avgustu, otprilike tek krajem avgusta, najobičnija žalbica će biti dovoljna. Ipak, učeniku u junu iskrsne prilika za duže putovanje u avgustu i to mu naprasno omete avgustovske planove o žalbi na ocenu koje je uporno delio sa ostalim učenicima, a oni samoinicijativno podelili to sa nastavnikom. Učeniku se zaključuje nedovoljna ocena i nekolicina drugara iz odeljenja, upoznatih sa planiranim putovanjem u avgustu, reši da revolucijom na području učionice spreči nedovoljnu ocenu po svaku cenu. Nastavnik, posle iscrpne argumentacije ocene i najave pripremne nastave u avgustu, posustane pred revolucionarima i prekine čas pred kraj časa da sačuva sebe od dodatnog stresa kojem ne mora biti izložen po zvaničnom opisu radnih dužnosti nastavnika. Pregovori sa revolucionarima se nastavljaju u prisustvu psihologa. Nastavnik iznosi argumente za ocenu, učenici ne opovrgavaju argumente nastavnika, ali iznose svoje stavove o planu i programu dotičnog predmeta uz izjave: ,,Šta će meni to u životu kad se neću time baviti?’’ Konstatuje se da nastavnik ne krši nikakva metodičko-pedagoško-obrazovna pravila i da je nedovoljna ocena stabilna. Učenici pritisnuti dokazima i argumentima priznaju da su napravili nefer zalet u revoluciju kad joj ni vreme ni mesto nije. Taman se situacija stabilizuje, učenik sa nedovoljnom ocenom shvati gde je mesto obrazovanju, a gde mesto putovanju, pomiri se sa činjenicom da će morati da pohađa pripremnu nastavu u avgustu, nastavnik ga uz puno volje ubedi da postoji mogućnost da sama pripremna nastava promeni jadno stanje znanja u prihvatljivo i u tom trenutku, kao grom iz vedra neba, upada psiholog izjavom upućenom nastavniku, a pred učenicima: ,,Ali, znaš, oni to nikada neće naučiti.’’ Nastavnik oćuta svoje misli: ,,Pa, bemtisunce, taman su dobili malo volje i nade da je nešto naučljivo I sad im I to slomi, biserko, bolje da si ćutala.’’ I opet, sve u Milicine beleške, slučaj br…

Slučaj 6

Poseta neuropsihijatru (po uputu za neurologa) zbog jakih bolova u glavi na desnoj strani lobanje prema desnoj nozdrvi i desnom oku pri čemu je površina bolnog mesta jasno ograničena na jedno žarište sa prečnikom do oko 5cm. Pacijent dolazi sa namerom da iskamči uput za snimanje glave magnetnom rezonancom jer su glavobolje postale nesnosne i redovne u razmacima od po samo dan dva. Pacijent daje izjavu da bolovi počinju najčešće naglo usled pojedinih nepredvidljivih stresnih situacija koje se pacijentu nametnu životne okolnosti. Neuropsihijatar daje izjavu pacijentu: ,,Znate, Vi realno imate u životu stresne situacije i Vi sav svoj stress zapravo fokusirate u tu jednu tačku u glavi. Prepisaću Vam antidepresive.’’ ,,Da li biste, umesto antidepresiva, koji mi nisu potrebni, mogli da napišete da je potrebno snimiti glavu magnetnom rezonancom? To bi mi značilo da se precizno utvrdi problem. Mislim da je vise fiziološki problem u pitanju, a ne psihijatrijski.’’, upita pacijent. ,,Dobro, ako Vi odbijate da uzmete terapiju koju sam nameravala da Vam prepišem, napisaću da ne želite da uzimate, nije problem.’’, odgovori neuropsihijatar. ,,A uput za MR mogu li dobiti nekako?’’, bio je uporan pacijent. ,,Kažem Vam, to nije potrebno, Vi fokusirate svoj bol u jednu tačku i zato Vas boli glava baš na tom mestu. Pokušajte da se opustite, imate li neki hobi? ‘’ ,,Imam bar pet redovnih hobija, normalan društveni život i napretek vremena za odmaranje.’’ odgovorio je pacijent uvidevši da na tom mestu nema ništa od uputa na magnetnu rezonancu. Pregled se završio izveštajem u kojem je pisalo ,,pacijent odbija da sarađuje’’ što u prevodu na narodski znači ,,pacijent neće da se kljuka drogama za smirenje koje mu ne trebaju.’’
Na drugom mestu, pacijent je ipak uspeo da dobije uput za snimanje glave magnetnom rezonancom. Snimak je pokazao osrednju krvareću cistu u sredini mozga sa pretpostavkom da upravo ta cista izaziva bolove u desnoj strani glave i uz dodatnu procenu otorinolaringologa da te bolove pogoršava deformacija nosne pregrade koja skoro potpuno zatvara desnu nozdrvu na kraju čijih sinusa se nalazi krvareća cista koja ometa rad hipofize. Dakle, ustanovljen je fiziološki problem, nije bilo potrebe za antidepresivima, ali je svakako nastala potreba za daljim lečenjem fiziološkog zdravstvenog problema tj. za hirurškom intervencijom. Da je pacijent pristao na ofrlje procene neuropsihijatra, stvaran fiziološki problem možda nikada ne bi bio otkriven a kamoli lečen, a dobio bi se još jedan najobičniji zavisnik od antidepresiva, narodskim rečnikom rečeno, još jedan drogoš, legalni drogoš, po receptu od šarlatana među lekarima. Ovo je bitan slučaj za beleženje posebno zato što upućuje na pouku da se zdravlje ne sme olako dati na odlučivanje neuropsihijatrima ili bilo kojim drugim lekarima onda kada su ti lekari skloni nagađanju i nasumičnom izboru terapija.

Slučaj 7.

Predškolsko dete propustilo procenu psihologa za polazak u školu zbog odlaska na more i po dogovoru sa školom, zakazan je naknadni termin za procenu. Procena urađena posle letovanja. Psiholog došla u kućnu posetu detetu, tražila od deteta da joj da lutku koju je dete držalo u rukama. Dete joj nije dalo jer mu nešto nije bila simpatična njena faca za saradnju. Psiholog porazgovarala sa detetom i napisala procenu da dete ipak sledeće godine krene u školu zbog ,,emotivne nezrelosti koja se demonstrira kroz sebičnost’’. Dete je krenulo u školu sa sedam I po umesto sa šest i po godina i pošteno se smorilo u toku celog školovanja jer mu je sve bilo prelako za učenje. Moglo je krenuti i ranije da je dalo lutku psihologu jer je to bila jedina stavka u izveštaju koja je odložila polazak u školu. Neke ovakve procene psihologa izgleda nisu bogznakoliko bitne. Godina gore dole, manje vise, svejedno, škola neće pobeći.

Tagovi: dom zdravlja, pedagogija, psihologija, škola, Srbija,

Српски штит

Ostali tekstovi