Želite da vidite još?

Ulogujte se
Nemate nalog? Registrujte se
Podeli ovo

Трачарије-тричарије

Никада нисам обраћала неку посебно пажњу теми трачарења јер сам је капирала као ,,туђа посла“. Нисам се бавила трачарењем о другима тј. нисам ни смишљала трачеве ни преносила, а ни памтила кад их чујем о неком. Не упамтим чак ни све трачеве о себи него само оне најскарадније. Свако рекла-казала о неком ми је пролазило кроз уши као најобичнија саобраћајна бука коју заборавим као недефинисану тутњаву чим се домогнем пријатне тишине.

Одувек сам била послушно здраво дете, увек одличан ученик примерног владања, свуда пристојног понашања, никад промискуитетна, никад конзумирала дроге, напила се пар пута у контролисаним условима у пробраном друштву особа од поверења и схватила да ми алкохол смрди и да ми нити прија нити ми је потребан за добру забаву, васпитана у оквирима традиционално-либералног стила из СФРЈ двадесетог века који је подразумевао: иди где желиш, бирај поуздано и одговорно друштво, види све, али не пробај све.

Па ипак, ма колико мој живот био неинспиративан за алапачисање јер нема никаквог занимљивог  материјала за трачерску обраду или дораду, чини ми се да је управо то довело алапач(ан)е до неког мучног грча у којем су уместо недостајућег материјала из живота почели да стварају трачеве из својих осећања немоћи па можда и злобе и такве мутне производе својих ситних душа зачинили својом наопаком маштом па преточили у речи и неуротично узврпољеним језичинама испрели гомиле истовремено и одвратних и бесмислених трачева о мени. У њиховим причама сам свашта: и вештица, и врачара, и лудача, и наркоманка и којешта разно у чему нисам имала ни времена ни жеље да се опробам у стварности.

Неки од тих трачева су ми били смешни због гомиле нелогичности о којима алапаче нису водиле рачуна па су приче биле апсурдне и контрадикторне и зато су звучале као кад би неко не баш бистро дете препричавало лош амерски хорор филм. Неки трачеви су ме забринули јер сам се уплашила чињенице да постоје људи који ме мрзе баш толико да измисле ружну причу о мени која је ван здравог разума (такве мржње сам се бојала као неке лоше енергије коју ми неко шаље однекуд а немам појма ни ко ни одакле ни зашто). Неки трачеви су превазишли и законска ограничења јер су ме таква претерана клеветања омела у појединим животним ситуацијама (посебно једна ,,случајно“ потписана ,,вероватно нечија грешка“ у досијеу у ПУ Бор  – о овом ћу ускоро поставити посебан чланак јер је то посебна прича).

Само једном давно, ваљда зато што сам била млада и импулсивна, распитала сам се о пореклу неког трача и кад сам сазнала ко је алапача, то поподне сам планирала да је умлатим од батина док се не извини клечећи јер је пролила неке небулозне много ружне лажи о мени, али сам се до увече ипак предомислила и решила да не ломим нокте на тако глуп начин. После тога се више уопште нисам бавила ни пореклом трачева ни упорним оповргавањем јер ме није интересовало шта о мени мисле они који трачаре или они ретко глупи који поверују у те трачеве, него ме је интересовало само мишљење људи које ценим, а на њих су трачеви имали утицај таман колико и на мене: на кратко нас те приче засмеју или зграну, а онда испаре у заборав.

Ипак, сада под релативно старе дане, поново сам се замислила над овом темом јер покушавам да схватим трачарење из перспективе нетрачера и, онолико колико могу, да проникнем до побуда трачера те их можда и схватим. Таква радозналост из перспективе нетрачера је прилично фрустрирајућа јер се ни до каквог закључка не може доћи интроспекцијом па чак ни експерименталним методама, него само обичним нагађањем са дистанце. Наиме, копка ме зашто се алапаче баве измишљањем негативних прича о другима, али и зашто сам тема некима таквима. Размишљањем у том смеру бих можда могла да дођем и до одговора на питања себи о себи, а не само себи о другима.

Хајде, нека прва могућност буде оно класично што прво падне на памет кад се преиспитује зашто неко трачари: завист на неком својству оговаране особе. Реално, могуће је да ми неко завиди на нечему јер имам отприлике све што је потребно за задовољство личним животом: здравље, здраво потомство, узвраћену љубав изабраника, високо образовање, пристојан изглед, пристојан посао, неке вештине и таленте, довољно новца и довољно слободног времена. Па опет, многи људи наоколо све то имају па ипак о њима нисам чула толико ненормалних трачева као о себи, а можда само нисам обратила пажњу на трачеве о њима док они сигурно знају разне трачеве о себи. Ипак, завист сигурно није једини покретач алапачисања, а можда није уопште.

Шта би могло бити додатни покретач? Можда то што не умем да сакријем своје мишљење о неком па ми се чак и кад ћутим на фаци види ако о неком мислим да је кретен јер не волим да се кезуцкам онима које не поштујем само да бих била фина и цатка са њима јер, ако се кезуцкам онима који ми нису симпатични, правим себи ружне боре које се стварају на извештаченим лицима под грчом хипокризије, а ружне боре ми не требају те нећу да грчим лице кад није нужда.

Даље, шта би још могло бити повод за трачарење? Можда сам неку/ог од алапача(на) некако оштетила. Хмм, да видимо. Ако проберем по свему оном горенаведеном на чему можда такви завиде, не налазим да сам иком ишта или иког отела. Та чак сам била једини кандидат и на конкурсу за запослење тамо неке далеке двехиљадеинеке, чак ми је и изабраник из неке сасвим друге средине и не познаје ниједну алапачу или ниједног алапачана нити из мог родног места па ни из места у којем сада живим, дакле, и ту је онда искључено отимање нечега или некога од некога, а остало ми је Бог подарио тако да ни све остало нисам ником другом свесно или несвесно ускратила.

Можда сам неку/ог од алапача(на) повредила на неки други начин? Преслишавам се да ли сам икада икога свесно повредила и увек дођем до једне временски далеке ситуације: последње свесно повређивање невиног људског бића које себи никада нећу опростити било је пре око тридесет пет година у болници у Зајечару када смо једна мала Катарина и ја одбијале да се дружимо са једном Девојчицом чијег се имена не сећам јер ,,нам је била ружна“ и надмено смо игнорисале и исмејале сваки њен покушај да нам се придружи у болничкој доколици док се тамо негде одлучивало о нашим крајницима. Мислим да ће ме то одвратно поступање, и Катаринино и моје, прогонити до краја живота и ако не доспем бар у неко последње предворје Раја, сигурна сам да ће то бити главни разлог за испалу од Бога.

Признајем, била са груба и према једном Звездану, студенту економије из Новог Сада који је, не знам ни ја зашто, неколико месеци у више наврата зивкао и покушавао да се дружимо, а био је превише досадан за другара нарочито у то време кад ми је требало времена за учење за дипломски испит и отворено сам му тада признала да ми је предосадан, да немам шта са њим да причам и да ми је сваки тренутак проведен са њим чисто мучење психе па га замолила да ме више не зивка. И тај ме је после оговарао по странци. Слагао јадник да сам га мувала па ме је испалио, али нисам му замерила тај трач јер ми мање смета такво његово лупетање наоколо, него да ми је лупио шамарчину на ту моју прегрубо отворену изјаву њему о њему.

Била сам груба и према бившој свекрви јер сам се спрдала са њеним ситним пакостима тако што кад год је покушала да ме пецне неком пакосном изјавом, моја реплика је била пристојнија, али пецкавија. Мислим да ми нарочито није опростила спрдњу ономад пре на рачун њене помаме у праћењу телевизијске емисије ,,Велики брат“ јер је неуспешно настојала да ме увуче у причу о тој емисији. Вероватно ми није опростила ни спрдњу на рачун њеног идолопоклонства новцу какво обично изграде они који су били много сиромашни па касније стекли пристојну зараду, али задржали изражен страх од сиромаштва па из те перспективе почели да трепере свуда по телу и психи и на паре и на приче о парама.

Била сам дискретно груба и према сепаратистима и либералним пропагандистима на интернету јер сам на фињака исмејавала њихова упорна наклапања против Србије и Срба и њихово агресивно настојање да штетном пропагандом уносе нетрпељивост међу разне мирне народе на тлу Војводине и осталог дела Србије. Добро, они су ми се осветили клеветањем у оним њиховим швајцарским медијима у Србији, али то још није коначно па ћемо тек видети да ли ће им успети та њихова лакрдија.

Била сам груба и према неким политикантима из странке кад сам рекла куму: ,,Ајд’ у неку кафану. Нећу да пијемо кафу међу овим мајмунима овде.“ Груба реч, али како другачије описати ту екипу егоистичних, а несвесних мамлаза који лапћу над ограниченим бројем фукционерских позиција утриповани да су баш они ко створени да воде државу у све будуће процвате, а скоро свима њима се распали и бракови и породице док су гузицама гулили страначке тапацирунге све оговарајући једни друге и свађајући се око тога ко је који број на страначкој листи кандидата и ко је заслужио да му странка да мобилни телефон, а ко мора да врати мобилни, ко је овако или онако записао ово или оно у записник са овог или оног месног одбора или савета неке МЗ, ко је колико фасада оштетио плакатима и ко је колико комшијских канти напунио лецима и ко је коме обећао овај или онај управни одбор, а није му дао или му можда неће дати неку функцију јер је неко рекао да је овај за овог рекао ово, а онај за оног оно …или ко колико гласова из целе своје породице, спрата зграде, улице, кварта… вуче на унутарстраначкој скупштини на којој се ни не зна ко коме јаму копа и ко коме забада нож у леђа због којечега што је само њима битно јер држава и народ се ни не запитају ко кога ј… у здрав или нездрав мозак у таквим лакташким круговима за млаћење празне сламе.

Па да закључим, грубо изражавање заиста може да произведе непријатеље па међу њима и алапач(ан)е као подврсту. Ипак, одрекла бих се себе кад бих дозволила да ми неки непријатељи споља управљају било којим стилом, од одеће до изражавања па да због њих љигаво улицкавам реченице у страху од још љигавијих трачева.

Добро, доста је било о мени. Исповедих се и заслужила сам да ме шамарају трачевима ако ни због чега другог, онда бар због грубог говорног стила (па и писаног).

Него, да видимо шта је проблем у другој страни – творцима трачева.

Прво што ми је пало на памет је да је трачерима можда много досадно па онда њихов авантуристички дух, укроћен рутином сивкасте свакодневнице, смисли па лансира неки трач да би се покренула бар нека дешавања у нади да ће у неком  тренутку лавина перипетије довести и до својеврсног узбуђења код трачера: у бежању од кривице, прикривању трагова, стварању странпутица и слепих колосека за истражитеље случаја, копрцању под претњом спољашње опасности по сопствену безбедност… Ма филм, бре, скоро па ‘оливуцки! Јер алапача(ни)ма можда није довољно занимљиво да досаду убију нпр. ручним радом или бар вежбама растезања на трави или нпр. пливањем у реци или сексом или храном или музиком. Можда је њихово поимање авантуре више ка пародичном хорор-трилеру, него оно обично у нас другачијих што тежи ка обичној породичној комедији или најобичнијем занату, спорту или некој пристојној дози хедонизма.

Други разлог за измишљање трачева би можда могла бити исфрустрираност непрепознатог књижевног генија који због полуписмености и сиромашног речника не успева да у писаној форми прецизира целу своју причу или, пак, роман или који је једноставно лењ за организовање мисли у дела па своје усмено стваралаштво саопштава разној околној публици у деловима, недорађено, неповезано, са преправкама, дорадама, брисањима, додавањима и све то тако разбацано у неки хаос од стила и садржаја.

Трећи разлог за измишљање трачева је можда неки поремећај личности услед којег алапачани или алапачанке не успевају довољно да заинтересују своје саговорнике па морају да се послуже методом шок-приступа саговорнику. Измисле нешто чиме прво зграну саговорника, а онда наставе у том фазону одушевљени јер су тиме стекли слушаоца којег нису могли да стекну на друге начине нпр. занимљивошћу или симпатичношћу, харизмом или бар пуком физичком лепотом.

Четврти разлог је можда најобичнија глад за нечим. Нпр. алапачи или алапачану се једе нешто слатко, али их то гоји или им омета пробаву па уместо једења заузимају усну дупљу ,,бујицом идеја“ (то је оно кад тежи неуротици у току напада теже неурозе причају неповезано, без тачке и зареза, без смисаоних целина, без конкретног циља у општењу). Можда су гладни било које друге хране или пића или обичне воде или бар обичних пољубаца па зато мељу ли мељу којешта тек да упосле уста.

Пети разлог… Ма, немам појма. И ове четири претпоставке су довољне од мене јер било би наметљиво да алапача(ни)ма посветим више од оволико много редова пажње. Иако су они мени посветили много више, знам да им не могу у томе парирати јер имам паметнија посла сада, нпр. да спакујем све оне тканине које сам синоћ разбацала по кревету и склопим неколико летњих хаљиница за Милу и бар две за себе и коме још треба бар једну.

Ostali tekstovi